Predsednik Kristofer Hil
Autor: Glas javnosti
POST-TITOISTIČKI POLITIČKI KONCEPT “DRŽAVNE NEUTRALNOSTI SRBIJE” NA NAJOČIGLEDNIJI NAČIN JE DOŽIVEO SVOJ KRAH. OSMIŠLJEN KAO KOLEKTIVNA DIMNA ZAVESA I KAO IDEOLOŠKI PATRLJAK DRUGE JUGOSLAVIJE, ON ZAPRAVO NIKAD NIJE NI IMAO SVOJE UTEMELJENJE U POLITIČKOJ REALNOSTI. TRAJNO ZATIRANJE SRPSKE DRŽAVE JEDINA JE PRIHVATLJIVA OPCIJA ZA GLOBALISTIČKI DEO ZAPADA .
U ovom trenutku, kada je rad skupštine Srbije pretvoren u uzajamno “patriotsko raskrinkavanje” vlasti i opozicije a tajne konvencije i brzi servilni dogovori, slično kao u vremenima kralja Milana Obrenovića i tadašnjih Naprednjaka, postaju kičma srpske spoljne politike i ekonomije, postavlja se zdravorazumsko pitanje: KO TRENUTNO UPRAVLJA SRBIJOM? Ako je to Aleksandar Vučić, onda treba postaviti pitanje da li je on psihički i intelektualno sposoban za dalje obavljanje ove osetljive funkcije? Ako se radi o srpskoj udbaškoj dubokoj državi, mora se doći do zaključka da je ona akutno jugonostalgična, duboko infiltrirana i pretežno okrenuta svojim finansijskim interesima. Ako pak tipujemo na njegovu ekselenciju ambasadora SAD Kristofer Hila, stvari dobijaju jedan prihvatljiviji logički okvir.
U njegovom imenu njegova sudbina svakako ne leži. Kristofer, ili Krstivoje, svakako nije čovek autentičnih hrišćanskih načela. Štaviše, radi se o prekaljenom diplomati i kadru CIA-e koji je tipičan predstavnik savremene sekte sekularnih ateista. Ono što su njegovi bivši šefovi Madelin Olbrajt i Ričard Holbruk započeli još devedesetih, Hil bi trebao da završi u narednim godinama. Avaj, uprkos poslušnosti trenutnih elita u Srbiji koje sporo shvataju i prihvataju nove tendencije, plan o zatiranju Srbije ipak visi o koncu. Svet se munjevito menja, Briks postaje nova paralelna anti-kolonijalna civilizacija a Zapad simultano gubi svoje ratove u Ukrajini i Izraelu. Sa druge strane, ambasador Hil vešto koristi brojne slabosti srpskih političara i nameće političke poteze koji su protivni interesima naroda.
foto: Glas javnosti
Istorija nas upućuje na zaključak da su zapravo predsednik Ričard Milhaus Nikson i njegov sekretar Henri Kisindžer, doduše u manjoj meri, vidljivi začetnici političke ideje o zatiranju druge Jugoslavije. Pre njih, američki politikolog Džon Kembel je 1967. za potrebe Saveta za Inostrane poslove (Eng. CFR) sastavio diskretnu studiju o održivosti Jugoslovenske federacije i došao do zaključka da ona, posle Brozove smrti, neće moći da opstane kao celina. Godine 1971. Nikson je, pored obaveznog Beograda, posetio Zagreb i Kumrovec te time naznačio da podržava težnje hrvatskih secesionista Dabčević-Kučar, Tripala i Pirkera. Zbog nasleđenih unutrašnjih nestabilnosti i neretkih oscilacija u spoljnoj politici, Amerikanci su usvojili stanovište da u Jugoslaviji treba pripremiti teren za civilni rat iz kojeg će oni na kraju imati političke koristi.
Prva najava mogućeg raspada Jugoslavije izneta je od strane Zbignjev Bžežinskog na kongresu svetskih sociologa u gradu Upsali (Avgust 1978.). Diplomate Sendi Berger i Voren Cimerman imali su osamdesetih zadatak da, povoljno po zapad, postave figure na šahovsko polje zvano”Jugoslovenski građanski ratovi”. U tome su im pomagali mnogi ljudi iz političkog i vojnog vrha tadašnje SFRJ, a pogotovo katolička Slovenačko-Hrvatska struja. Samim tim, uloga Amerike se pomera od hladnoratovske potpore i zajmodavca do one u kojoj ona postaje tiha, a potom i očigledni arhitekta samog raspada.
Po američkom pojednostavljenom kognitivnom modelu, svaki holivudski scenarista ratnog ili akcionog filma prvo podeli likove na ”dobre i loše”. Protivno mišljenju legendarnog geostratega i hladnoratovskog diplomate Džordž Kenana, Srbi su dobili uloge “negativaca”. Dok su senatori Bob Dol i Džozef Diogardi aktivno podržavali šiptarsku secesiju, mnogi jugoslovenski političari su u tišini počeli da sklanjaju svoju decu na zapad. Pored ove dvojice finansijski obilato nagrađenih političara, Kosovo 1990. posećuje sedam američkih kongresmena. Grupu je predvodio kongresmen Tom Lantoš, vođa pro-albanskog lobija finansiranog iz šiptarske mafijaške trgovine opijatima. Diplomata Ričard Holbruk imao je zadatak da učestalo “straši” predsednika Miloševića i da umanjuje rezultate problematičnog srpskog vojnog trijumfa u Herceg-Bosni. Njegova desna ruka, Kristofer Hil, vodio je brojne etape pregovora koji su zapravo imali zadatak da zategnu masnu omču oko žilavog srpskog vrata. Istovremeno, Amerikanac Vilijam Voker i Britanac Pedi Ešdaun su svojim višegodišnjim radom na terenu orkestrirali lokalne terorističke grupe i privremeno gubljenje 18 posto srpske teritorije, iliti Kosova i Metohije. Šef Britanske obaveštajne filijale u Srbiji, sada penzionisani britanski aristokrata Džordž Bazbi, glumio je u predstavi “Očevi i oci” građanističkog Ateljea 212 (lik Patrick Walker-a). Avaj, on je u dezorganizovanoj državi Srbiji mogao sve i svašta, pa čak i da kostimiran glumi u poznatom beogradskom pozorištu. Ovaj čin engleskog sarkazma može se protumačiti i kao šamar Miloševićevom popustljivom državnom aparatu. Posle svojih tespijanskih avantura, Bazbi je potom bio i jedan od arhitekata ubistva Đinđića, Miloševića i neuspelih pokušaja svrgavanja Milorada Dodika. Za svoj minuli rad je bio lično odlikovan od strane kraljice Elizabete II.
Najnoviji (a stari) diplomata od višeg ranga Kristofer Hil je u svom “diplomatskom” bagažu poneo glogov kolac i drveni čekić. Pogađate, “vampir” kojeg se treba rešiti je država Srbija a Hil je Van Helsing koji se posle četvrt veka vraća na mesto nedovršenog vampiroumorstva. Posle progona srpskog življa sa K i M, Hrvatske i delova Bosne, to jest njegovog strateškog udaljavanja od obale Jadrana, došao je red i na završnu fazu koja podrazumeva trovanje, fizičko raseljavanje i finalno istrebljenje našeg naroda. Stvari u svetu su se izuzetno zakomplikovale te novi pritisci na Srbiju treba da se preinače u nove subverzije na, u ratovima i diplomatiji prezauzetu “neposlušnu” Rusiju. Štaviše, Rusija treba da ostane bez eventualne buduće vojne baze u evropskom delu Mediterana, to jest zoni Jadranskog mora. Ona takođe treba da trajno bude bez oslonca među pravoslavnim balkanskim narodima a njeni ekonomski interesi moraju biti sasečeni. O trezvenom razmatranju stvarnih ruskih namera prema Balkanu i Srbiji, za sada na zapadu nema ni govora. Takođe, ma koliki god bio, profit (i zvanično Rotšildovog) Rio Tinta nije za zanemariti, a ni bonusi koji bi usledili vrednim saradnicima na izvođenju ovog projekta. Summa summarum, destruktivne sile zapada računaju da ovako “ubijaju tri muve” jednim komplikovanim udarcem. Prva su muva Srbi, druga je zapadni profit od eksploatacije litijuma i ostalih ruda a treća trajna vojno-ekonomski kontrola ovog prostora.
I kako je francuski sociolog Emanuel Tod napisao u svojoj popularnoj knjizi La Défaite de l’Occident (Gallimard, 2023.) ili “Poraz zapada”, nasilje, unutra samog sistema a i spolja od njega, postaje osnovna vrednost liberalnog i razboženog zapada. Sa druge strane, mantra pacifizma kao trajnog političkog puta Srbije, koja dolazi u talasima od strane očigledno ucenjenog i korumpiranog Aleksandra Vučića i srodne kompradorske elite, otvara dodatne apetite zapada ka pljačci i zatiranju našeg naroda.
Ko je zapravo Kristofer Hil? Ono što je Pol Bremer bio 2003. u Iraku, Kristofer Hil je danas u Srbiji. Kolonijalni upravnik Hil ne libi se grubog kršenja lokalnih zakona i “vladavine dekretima”, doduše polu-tajnim u slučaju Srbije . Kao dete američkog diplomate, rođen je 1952. u Parizu a drugi razred osnovne škole je bio pohađao u Beogradu. Magistrirao je na Pomorskom Ratnom koledžu u Njuportu a kolege ga iz milja nazivaju “Buldožer”. Delovao je u više zemalja kao diplomata i obaveštajac: Poljska, Južna Koreja, Kamerun, Makedonija. Uz svog nadređenog `Ričarda Holbruka, Kristofer Hil je bio jedan od glavnih pregovarača i autora Dejtonskog sporazuma. Pregovori koje je vodio sa Srbima krajem devedesetih nisu urodili plodom (namerno?) i to je rezultiralo bombardovanjem Srbije i Crne Gore. Kao ubeđenog američkog demokratu/klintonistu i diplomatu globalističke provenijencije, zajedno sa svojim starim saradnikom Gabrijel Eskobarom, Hil je ponovo poslat na naše prostore. Stejt Department ga je pozvao da izađe iz penzije i svoje bogato iskustvo ponovo upotrebi protiv naših interesa i konačno reši kosovsku krizu po šnitu duboke države. Koliko dugo će, posle preuzimanja senata i kongresa od strane Republikanaca, ostati na ovoj poziciji, pitanje je koje trenutno vrlo zanima diplomatske krugove u Beogradu.
Novi napad Rio Tinta na Srbiju zapravo je sledeća planirana faza zatiranja srpske države. Srbi i ostale rodoljubive manjine će u narednom periodu biti pred velikim ispitom; ili će se uspostaviti širi narodni front koji će ponovo zaustaviti masovno trovanje srpskih tela, duša i prirode, ili ćemo nastaviti da poslušno srljamo u sopstvenu propast. A što se tiče Hila, Vučića i Đilasa, na ruku im ne idu obrušavanja građevinskih struktura i pobeda Donalda Trampa na skorašnjim izborima u Americi.
Glas javnost/Borba za veru, Autor: Aleksandar Teodorović
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
