Amerika na opasnoj raskrsnici nakon ubistva Čarlija Kirka: Podele sve jače, zemlja ušla u spiralu mržnje i nasilja
Autor: Glas javnosti
Bila je to brutalna nedelja u Americi i nisam jedina koja se pita da li zemlja može da se izvuče iz ove spirale mržnje i nasilja.
Nakon jednog od najsurovijih atentata u novijoj istoriji SAD, guverner Jute je apelovao na smirivanje političke retorike i pozvao Amerikance da „spuste temperaturu“. Ipak, iz intervjua i razgovora koje je novinarka obavila posle smrti Čarlija Kirka proizilazi pesimizam — malo ko očekuje da će ta vrsta jedinstva biti izabrana kao put zemlje, bar ne u skorije vreme.
Autorka podseća da tragedije same po sebi ne dovode automatski do pomirenja — ima više primera u skorijoj istoriji gde se to nije desilo. Navodi da posle atentata na demokratsku kongresmenku u Arizoni pre 14 godina, ili posle ranjavanja republikanskog kongresmena tokom bejzbol treninga pre osam godina, Amerika nije postala jedinstvenija. Ni globalna pandemija kovid nije ujedinila zemlju; naprotiv, pojačala je podele. Glavni razlog za to, kako autorka objašnjava, leži u podsticajnim strukturama američke politike i medija: politički sistem nagrađuje one koji oduševljavaju tvrdu bazu birača, a ne one koji se obraćaju centru, dok mediji i komentatori imaju finansijski motiv da pojačavaju ekstremne i polarizujuće stavove, jer to privlači pažnju i novac.
Zbog toga guverner Jute, Spenser Koks, deluje skoro kao izuzetak kad poziva na smirivanje i kritikuje društvene mreže. Nakon Kirka, Koks je javno rekao da društveni mediji imaju direktnu ulogu u talasu atentata i pokušaja atentata tokom poslednjih godina — nazvao je uticaj platformi toliko štetnim da je „rak“ možda preslaba reč. Dok su tehnološke kompanije uglavnom ćutale, pojedinci poput Ilona Maska su brzo reagovali komentarujući događaje i optužujući suprotni politički tabor za „slavljenje“ ubistva, ali i braneći javnu razmenu mišljenja na platformama.
Autorka dalje ukazuje na paradoks: čak i aktivni i mladi ljudi s jedne strane političke spektra prepoznaju štetnost društvenih mreža za javni dijalog. Primer je devetnaestogodišnja predsednica ogranka organizacije Čarlija Kirka na državnom univerzitetu u Juti, koja priznaje da je teško voditi smirene razgovore preko mreža i da to ograničava sposobnost ljudi da razgovaraju s onima koji misle drugačije. Ironija je u tome što je sam Kirk javno isticao slobodu govora, ali krug u kojem je delovao — i gde je došlo do njegove smrti — pokazuje koliko ta sfera može da razori civilizovani javni diskurs.
Već u prvim danima nakon ubistva pojavili su se suprotstavljeni narativi: levica traži istraživanje radikalizacije putem interneta i ulogu subkulturnih zajednica, dok desnica insistira na tome da postoji šira levicarska zavera. I jedni i drugi deluju manje zainteresovano za brzo pomirenje. Stručnjaci za ekstremizam sugerišu da podela levica–desnica možda nije najkorisnija osovina za razumevanje problema: važnije je razumeti zašto pojedinci postaju „neupravljivi“ i kako društvo može preći na novo poglavlje bez stalnog prebacivanja krivice.
Kao mogući put prema pomirenju, intervjuisani sagovornici ističu potrebu za političkim liderima koji bi imali dovoljno autoriteta i iskrene posvećenosti smirivanju tenzija. Jedan politički pisac kaže da bi bilo korisno da „obe strane“ pristanu da prestanu s međusobnim optužbama i postave granice koje se ne prelaze — i podvlači da to obično može da uradi samo predsednik. Ali trenutni predsednik, primeti autorka, nije takav tip vođe: njegov politički stil hrani se borbom protiv protivnika i skloni je da krivi suprotni tabor, što se pokazalo i u njegovim izjavama posle Kirka, gde je optužio „radikalnu levicu“ za političko nasilje.
I dok administracija najavljuje upotrebu svih resursa da „identifikuje, poremeti i uništi mreže“ koje navodno stoje iza nasilja, autorka podseća da višegodišnje studije o politički motivisanom nasilju pokazuju da su u SAD više slučajeva počinili pojedinci s desničarskim nego s levičarskim ideologijama — ali i dodaje da su potrebni dodatni podaci za konačan zaključak.
U tekstu se takođe pojavljuju glasovi koji posmatraju istoriju kao utehu: neki sagovornici ukazuju na mračne periode, poput 1960-ih i 70-ih, i veruju da je Amerika uspela da se oporavi i prebrodi te periode. Primer senatora Rafael Vornoka služi da podseti na društveni napredak, naročito po pitanjima rasnih prava — lične priče pokazuju promene kroz generacije. Istoričar Ken Berns, koga autorka citira, opominje da se istorija ne ponavlja bukvalno, već „rimuju“ — slični obrasci se pojavljuju, ali uvek u nekom novom obliku.
Zaključak autorke je tmuran: iako su podela i nasilje zastareli motivi američke istorije, današnji sistemi — politički mehanizmi, medijske strukture, i naročito algoritmi društvenih mreža — ubrzavaju i nagrađuju one koji raspiruju bes i polarizaciju. To čini proces pomirenja teškim i dugotrajnim, a dovodi do toga da Sjedinjene Države postanu ranjivije spoljnim rivalima koji pažljivo koriste upravo te podele da oslabe američku snagu. Autorka ostavlja utisak da, bez sistemskih promena u podsticajima političkog i medijskog života, ili bez lidera koji bi iskreno i efikasno zagovarao spustanje tenzija, jedinstvo posle ovakvih tragedija verovatno neće uslediti.
Glas javnosti/D01S
SKINI APLIKACIJU
