U proleće 1942. godine Verhmat je držao svoje položaje na istoku Ukrajine pripremajući se za veliku letnju ofanzivu. Međutim, planirana „naftna“ kampanja nije mogla biti realizovana bez pouzdanog pokrivanja sa krila. Zbog toga su delovi nemačkih trupa dobili zadatak da se probiju prema Staljingradu, velikom industrijskom i transportnom centru, i da tamo naprave čvrsta uporišta duž Dona i Volge.
Crvena armija je i sama doprinela ostvarivanju tih planova. Naime, sovjetske trupe su 12. maja krenule u ofanzivu kod Harkova, u kojoj su doživele potpuni krah i izgubile preko 200.000 vojnika.
„Operacija Plavo“ počela je 28. juna. Nemačke trupe su velikom brzinom napredovale u dva pravca: prema Kavkazu i prema Staljingradu. Prevaljivale su stotine kilometara i odsecale desetine hiljada sovjetskih vojnika od njihove glavnine.
Staljingrad je žestoko bombardovan 23. avgusta 1942. godine. Izginulo je preko 40.000 ljudi, a većina zgrada je pretvorena u ruševine.
Tragedija koju je toga dana doživeo sovjetski grad bila je slična onoj u britanskom Koventriju, koji je dve godine ranije takođe razoren bombardovanjem.
Pakao na Zemlji
Pod pritiskom 6. armije Fridriha Paulusa i 4. tenkovske armije Hermana Hota sovjetske trupe su se povlačile prema Staljingradu. Sredinom septembra 1942. godine Nemci su se upustili u žestoke i krvave ulične borbe u samom gradu.
Staljingrad, koji je za Hitlera u početku bio drugostepeni pravac, sada je postao glavni cilj. Obe strane su uporno slale u ovu „klanicu“ sve više i više snaga, tako da se grad pretvorio u pravi pakao na zemlji. O tome slikovito svedoče sećanja očevidaca i pisma sa fronta.
Staljingrad je branila 62. armija generala Vasilija Čujkova. Komandant je najviše pažnje posvetio formiranju manjih mobilnih jurišnih grupa koje su se „rukama i nogama ukopavale u zgrade i zemlju i čekale dolazak fašista, da bace na njih granatu“, ili su podzemnim tunelima prodirale u neprijateljsku pozadinu zadajući tamo nemcima bolne udarce.
Najveći teret borbe je, naravno, pao na pleća običnih vojnika. Ovde su detaljno opisane herojske epizode Staljingradske bitke, na primer odbrana Pavlovljeve kuće ili opsada „Ljudnikovljevog ostrva“, kada je neprijatelj priterao uz Volgu i sa tri strane opkolio 138. pešadijsku diviziju pukovnika Ivana Ljudnikova, a njeni vojnici su duže od mesec dana držali majušno parče zemlje pored fabrike „Barikade“.
Pored Vermahta, branioci Staljingrada morali su da se bore i protiv drugog, „nevidljivog“ neprijatelja. Gradu je, naime, pretila epidemija kolere, i samo zahvaljujući nadčovečanskim naporima sovjetskih lekara izbegnuta je katastrofa.
Trenutak velike prekretnice
Nemci su zauzeli veći deo grada, ali im nije uspelo da ga u potpunosti osvoje pre mrazeva. Šesta armija je još uvek vodila teške borbe u gradu kada su sovjetske snage 19. novembra neočekivano krenule u veliku stratešku ofanzivu koja je dobila naziv „Operacija Uran“. Bio je to snažan udarac po krilima nemačkih trupa, gde su bile slabije rumunske jedinice.
U nadi da će izbeći katastrofu Nemci su brzo poslali saveznicima rezerve kao pojačanje. Zanimljivo je da je čak i u to strašno vreme bilo slučajeva koji predstavljaju pravi kuriozitet. Na primer, nemačka 22. tenkovska divizija nije mogla da pritekne u pomoć izmrcvarenoj Trećoj rumunskoj armiji, i to zbog običnih miševa!
Obruč oko grupe armija Fridriha Paulusa koja je brojala 330.000 vojnika zatvoren je 23. novembra. Međutim, u tom trenutku nacistima još uvek nije izgledalo da je situacija katastrofalna. Hitler je naredio Šestoj armiji da se drži u gradu, da se snabdeva vazdušnim putem i čeka pojačanje.
I zaista, 12. decembra je počela operacija „Zimska oluja“, tj. grupa armija „Don“ pod komandom feldmaršala Eriha fon Manštajna krenula je u proboj obruča. Početkom 1943. godine Nemci su izgubili svaku šansu da oslobode svoje opkoljene trupe. I pored toga, mnogi Paulusovi vojnici su još uvek verovali da će Hitler ispuniti obećanje i poslati im pojačanje.
Sovjetske trupe su preživele „Zimsku oluju“, a zatim potukle italijanske i rumunske saveznice Nemaca na Donu i potisnule neprijatelja nekoliko stotina kilometara od grada, da bi na kraju otpočele plansko uništavanje neprijatelja u obruču.
U noći uoči 31. januara 1943. godine jedinice 38. motostreljačke brigade 64. armije probile su se do zgrade robne kuće u centru Staljingrada i blokirale je sa svih strana. Upravo u toj zgradi se nalazio štab Šeste armije Fridriha Paulusa.
Dva dana kasnije, 2. februara, poslednji nemački kontingent pod komandom generala Karla Štrekera kapitulirao je blizu Staljingradske fabrike traktora i fabrike „Barikade“. Toga dana je okončana najvažnija bitka Drugog svetskog rata.
Trijumf na Volgi postignut je zahvaljujući junaštvu sovjetskih vojnika, višem nivou vojne veštine koji su dostigli komandanti Crvene armije i nizu grešaka koje je napravila nemačka komanda.
Teško je preceniti značaj sovjetske pobede u Staljingradu. Nacističkoj Nemačkoj i vojnopolitičkom bloku Sila Osovine nanet je težak udarac. Članice antihitlerovske koalicije su bile ohrabrene tom pobedom, a Crvena armija je preuzela inicijativu u ratu i čvrsto ju je držala u svojim rukama do kraja rata.
Glas javnosti/rs.rbth.com
Bitka za Staljingrad: Činjenice o bici koja je promenila tok Drugog svetskog rata
Svet
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Pobedu protiv Nemaca u Staljingradu odneli su vojnici koji su junački branili grad i talentovani komandanti Crvene armije.
Najkrvavija bitka u istoriji čovečanstva odnela je preko milion života i preokrenula je tok Drugog svetskog rata. Crvena armija je tada preuzela inicijativu i nije popuštala do samog kraja ratnog konflikta. Kako je i kojom cenom izvojevana ta pobeda?
Posle teškog poraza koji su krajem 1941. godine doživeli kod Moskve, Nemci nisu mogli istovremeno da krenu u ofanzivu duž celog sovjetsko-nemačkog fronta kao što je bio slučaj na početku operacije „Barbarosa“, pa su se umesto toga usredsredili na južni pravac. Adolf Hitler je 5. aprila 1942. godine usvojio plan koji je dobio naziv „Operacija ’Plavo’“ čiji je najvažniji cilj bilo osvajanje bogatih naftnih polja na Kavkazu, gde je vađeno 70% ukupne sovjetske nafte.
5 November 1942
— StalingradDailyDiary (@DailyStalingrad) November 5, 2025
Orders came before dawn: patrol across the street to clear a suspected sniper post. We went with two men from Schwab’s squad, creeping through a shell hole into the next building. It was empty — only broken furniture and a dead dog. The smell of it made Friedrich… pic.twitter.com/M915HS2eO4
U proleće 1942. godine Verhmat je držao svoje položaje na istoku Ukrajine pripremajući se za veliku letnju ofanzivu. Međutim, planirana „naftna“ kampanja nije mogla biti realizovana bez pouzdanog pokrivanja sa krila. Zbog toga su delovi nemačkih trupa dobili zadatak da se probiju prema Staljingradu, velikom industrijskom i transportnom centru, i da tamo naprave čvrsta uporišta duž Dona i Volge.
Crvena armija je i sama doprinela ostvarivanju tih planova. Naime, sovjetske trupe su 12. maja krenule u ofanzivu kod Harkova, u kojoj su doživele potpuni krah i izgubile preko 200.000 vojnika.
„Operacija Plavo“ počela je 28. juna. Nemačke trupe su velikom brzinom napredovale u dva pravca: prema Kavkazu i prema Staljingradu. Prevaljivale su stotine kilometara i odsecale desetine hiljada sovjetskih vojnika od njihove glavnine.
Staljingrad je žestoko bombardovan 23. avgusta 1942. godine. Izginulo je preko 40.000 ljudi, a većina zgrada je pretvorena u ruševine.
Tragedija koju je toga dana doživeo sovjetski grad bila je slična onoj u britanskom Koventriju, koji je dve godine ranije takođe razoren bombardovanjem.
In one day of heavy fighting during the Battle of Stalingrad, a local railway station changed hands from Soviet to German control and back again 14 times in 6 hours pic.twitter.com/DihAI3QXiI
— Fascinating (@fasc1nate) November 7, 2025
Pakao na Zemlji
Pod pritiskom 6. armije Fridriha Paulusa i 4. tenkovske armije Hermana Hota sovjetske trupe su se povlačile prema Staljingradu. Sredinom septembra 1942. godine Nemci su se upustili u žestoke i krvave ulične borbe u samom gradu.
Staljingrad, koji je za Hitlera u početku bio drugostepeni pravac, sada je postao glavni cilj. Obe strane su uporno slale u ovu „klanicu“ sve više i više snaga, tako da se grad pretvorio u pravi pakao na zemlji. O tome slikovito svedoče sećanja očevidaca i pisma sa fronta.
Staljingrad je branila 62. armija generala Vasilija Čujkova. Komandant je najviše pažnje posvetio formiranju manjih mobilnih jurišnih grupa koje su se „rukama i nogama ukopavale u zgrade i zemlju i čekale dolazak fašista, da bace na njih granatu“, ili su podzemnim tunelima prodirale u neprijateljsku pozadinu zadajući tamo nemcima bolne udarce.
Najveći teret borbe je, naravno, pao na pleća običnih vojnika. Ovde su detaljno opisane herojske epizode Staljingradske bitke, na primer odbrana Pavlovljeve kuće ili opsada „Ljudnikovljevog ostrva“, kada je neprijatelj priterao uz Volgu i sa tri strane opkolio 138. pešadijsku diviziju pukovnika Ivana Ljudnikova, a njeni vojnici su duže od mesec dana držali majušno parče zemlje pored fabrike „Barikade“.
Stalingrad Muharebesinden görüntüler. pic.twitter.com/20FYNrnsYY
— SiyarDRZ Archive (@SiyarDRZArchive) November 8, 2025
Pored Vermahta, branioci Staljingrada morali su da se bore i protiv drugog, „nevidljivog“ neprijatelja. Gradu je, naime, pretila epidemija kolere, i samo zahvaljujući nadčovečanskim naporima sovjetskih lekara izbegnuta je katastrofa.
Trenutak velike prekretnice
Nemci su zauzeli veći deo grada, ali im nije uspelo da ga u potpunosti osvoje pre mrazeva. Šesta armija je još uvek vodila teške borbe u gradu kada su sovjetske snage 19. novembra neočekivano krenule u veliku stratešku ofanzivu koja je dobila naziv „Operacija Uran“. Bio je to snažan udarac po krilima nemačkih trupa, gde su bile slabije rumunske jedinice.
U nadi da će izbeći katastrofu Nemci su brzo poslali saveznicima rezerve kao pojačanje. Zanimljivo je da je čak i u to strašno vreme bilo slučajeva koji predstavljaju pravi kuriozitet. Na primer, nemačka 22. tenkovska divizija nije mogla da pritekne u pomoć izmrcvarenoj Trećoj rumunskoj armiji, i to zbog običnih miševa!
Obruč oko grupe armija Fridriha Paulusa koja je brojala 330.000 vojnika zatvoren je 23. novembra. Međutim, u tom trenutku nacistima još uvek nije izgledalo da je situacija katastrofalna. Hitler je naredio Šestoj armiji da se drži u gradu, da se snabdeva vazdušnim putem i čeka pojačanje.
I zaista, 12. decembra je počela operacija „Zimska oluja“, tj. grupa armija „Don“ pod komandom feldmaršala Eriha fon Manštajna krenula je u proboj obruča. Početkom 1943. godine Nemci su izgubili svaku šansu da oslobode svoje opkoljene trupe. I pored toga, mnogi Paulusovi vojnici su još uvek verovali da će Hitler ispuniti obećanje i poslati im pojačanje.
Sovjetske trupe su preživele „Zimsku oluju“, a zatim potukle italijanske i rumunske saveznice Nemaca na Donu i potisnule neprijatelja nekoliko stotina kilometara od grada, da bi na kraju otpočele plansko uništavanje neprijatelja u obruču.
U noći uoči 31. januara 1943. godine jedinice 38. motostreljačke brigade 64. armije probile su se do zgrade robne kuće u centru Staljingrada i blokirale je sa svih strana. Upravo u toj zgradi se nalazio štab Šeste armije Fridriha Paulusa.
Dva dana kasnije, 2. februara, poslednji nemački kontingent pod komandom generala Karla Štrekera kapitulirao je blizu Staljingradske fabrike traktora i fabrike „Barikade“. Toga dana je okončana najvažnija bitka Drugog svetskog rata.
Trijumf na Volgi postignut je zahvaljujući junaštvu sovjetskih vojnika, višem nivou vojne veštine koji su dostigli komandanti Crvene armije i nizu grešaka koje je napravila nemačka komanda.
Teško je preceniti značaj sovjetske pobede u Staljingradu. Nacističkoj Nemačkoj i vojnopolitičkom bloku Sila Osovine nanet je težak udarac. Članice antihitlerovske koalicije su bile ohrabrene tom pobedom, a Crvena armija je preuzela inicijativu u ratu i čvrsto ju je držala u svojim rukama do kraja rata.
Glas javnosti/rs.rbth.com
SKINI APLIKACIJU
.png)
