Grad platio 10.000 dolara radnicima da se dosele

Program američkog grada Talsa, koji zarađuje tako što plaća radnicima na daljinu da se dosele — pokazao se kao pun pogodak. Nova studija otkriva da je svaki uloženi dolar u ovu inicijativu vratio više od četiri dolara lokalnoj ekonomiji.

Kada je Kagan Konavej, 25-godišnja radnica na daljinu, videla oglas na Instagramu koji nudi 10.000 dolara onima koji se presele u Talsu, pomislila je da je u pitanju prevara. Međutim, nakon kratke posete, odlučila je da se preseli i od jula 2024. živi u ovom gradu u Oklahomi. “Zaljubila sam se u grad posle samo nekoliko dana”, rekla je.

Program Tulsa Remote pokrenut je 2018. kako bi privukao nove stanovnike i diverzifikovao tržište rada, koje je prethodno bilo u velikoj meri oslonjeno na naftnu i gasnu industriju. Do sada je preko 3.400 radnika na daljinu iskoristilo ovu ponudu.

Programi ovog tipa postali su popularni tokom pandemije, kada su gradovi počeli da razvijaju ekonomske strategije usmerene na privlačenje pojedinaca, a ne kompanija. Ipak, dugo je ostalo pitanje – da li ovakve inicijative zaista donose dugoročne koristi lokalnim zajednicama?

Prema analizi ekonomiste Timotija Bartika iz Instituta W.E. Upjohn, odgovor je jasan: za svaki uloženi dolar, lokalna ekonomija dobija 4,31 dolara. To je daleko više od uobičajenog odnosa 2:1 kod tradicionalnih subvencija za privlačenje velikih kompanija.

Bartik ističe da je privlačenje radnika na daljinu znatno jeftiniji način za otvaranje radnih mesta: prosek ulaganja po radnom mestu u programu Tulsa Remote iznosi oko 36.000 dolara, dok subvencionisanje kompanija često dostiže i 218.000 dolara po poslu.

Veliki broj ostaje i nakon isteka programa

Podaci pokazuju da se program ne isplati samo kratkoročno. Više od 96% učesnika ostaje u Talsi bar godinu dana, koliko traje program, a oko 70% ostaje i duže. Mnogi dovedu i članove porodice — tako je Kagan Konavej u Talsu povukla i majku, a sada pokušava da nagovori i sestru da im se pridruži.

Uspehu programa doprinosi i snažna društvena infrastruktura: umrežavanje, događaji i zajednički radni prostori pomažu novim stanovnicima da se uklope. Grad ulaže i u sadržaje – poput parka Gathering Place od 465 miliona dolara – koji doprinose kvalitetu života.

Direktna potrošnja – direktna dobit za grad

Kada radnici na daljinu troše novac u lokalnim restoranima, prodavnicama i za usluge, to automatski otvara nova radna mesta i povećava prihode od poreza. Kako se većinom radi o visokoobrazovanim i dobro plaćenim stručnjacima, to dodatno osnažuje lokalnu ekonomiju.

Bartik navodi da je dolazak tehnoloških radnika – njih 26% iz klase 2024. radi u IT sektoru – pomogao gradu da razbije „začarani krug“: bez radnika nema IT poslova, a bez IT poslova nema razloga da se IT radnici presele. Ovako grad dobija oboje istovremeno.

Ipak, upozorava da ovaj model ne funkcioniše u svim sredinama. Talsa ima elastično tržište nekretnina koje još uvek može da izdrži dolazak većeg broja stanovnika. U gradovima gde je ponuda stanova ograničena, ovakvi programi mogu dodatno pogoršati dostupnost stanovanja za lokalno stanovništvo.

Privatna fondacija – ključ uspeha bez trošenja javnog novca

Još jedna prednost jeste to što se program finansira iz privatnih sredstava — konkretno od Fondacije Džordž Kajzer, što znači da grad ne troši javni novac.

Bartik zaključuje da bi države trebalo da razmotre preusmeravanje makar dela sredstava iz subvencija za kompanije ka programima poput Tulsa Remote.

„Više od 90% sredstava za ekonomski razvoj i dalje ide na poreske olakšice za firme“, kaže Bartik. „A možda bi pametnije bilo da deo toga usmere ka privlačenju ljudi.“


Glas javnosti/B06S

SKINI APLIKACIJU