Ljubaznost nije skupa, ali puno vredi
Autor: Glas javnosti
Koliko ste puta ovih dana bili ljubazni prema nekome? Ili čak prema samom sebi? I koliko je ljudi bilo ljubazno prema vama, na poslu, u radnji, u porodici, u prolazu?
U današnje vreme, kada se agresivni i svadljivi stil ponašanja promoviše na nekim medijima i ispoljava u stvarnom životu, od izuzetne važnosti je da praktikujemo ljubaznost i interesovanje za druge ljude. Jer nije ni prirodno, a ni nužno da čovek čoveku bude vuk.
Odraz brige i saosećajnosti
Nije jednostavno definisati ljubaznost. Ona može biti naučena, ali i bazično svojstvena mnogima koji su zainteresovani za druge ljude. To je dobronamerna radnja usmerena ka drugoj osobi, motivisana željom da se drugome pomogne, bez ideje da se bude nagrađen ili kažnjen. Razlikuje se od altruizma jer se ne podrazumeva da osoba mora ili želi da pomogne nekome uz određeno odricanje.
Nažalost, u nekim društvima, pa i našem, postoji uverenje da je ljubaznost znak slabosti, kao da jedino namrgođenim i previše ozbiljnim stavom lakše dobijamo ono što želimo. Kada bismo to testirali u svakodnevnom životu, videli bismo da to nije istina, izuzev ako nije u pitanju neki mizantrop, bilo kog pola, i još na nekoj bitnoj poziciji.
Ljubaznost je i odlika mentalnog zdravlja, odraz naše brige i saosećajnosti s drugima. Isto tako utiče i na smanjenje stresa i anksioznosti, a povećava nivo samopoštovanja i čini ljude srećnijim. Isto tako utiče na to da se bude prihvaćeniji jer nas drugi ljude vide pristupačnijim. Neka istraživanja kažu da je ljubaznost poželjnija karakteristika od lepog izgleda.
Karakteristike ljubazne osobe, pored osmeha koji može biti utreniran, jesu empatija, društvenost, aktivno slušanje, stavljanje sebe u poziciju druge osobe, velikodušnost i uslužnost u smislu da se želi pomoći drugoj osobi u nekoj situaciji koja nije ekstremne prirode.
Najčešći primeri za ljubaznost su kada ustanete nekome u autobusu ili čekaonici, pridržavanje vrata i najobičniji pozdrav i lepa reč, uz složenije vrste pomoći kada vidimo da su drugi u nevolji.
Voljno usmeravanje na ljubaznost je važno, jer naš mozak teži da se fokusira na negativne stvari, pronalazeći pretnje u okolini. Ako se vratimo na pitanja s početka teksta videćemo da imamo tendenciju da ponavljamo u mislima negativne događaje i da im dajemo primat, umesto da se više posvetimo lepšim stvarima koje smo doživeli, jer ih ponekad shvatamo olako, a one se svakome dešavaju u većoj meri nego ružne stvari.
Ljubaznost možemo shvatiti kao uvod u pozitivnu psihologiju i drugačije doživljavanje sveta i ljudi oko nas. Veza između pozitivnog stava i pozitivnog ishoda je dobro poznata, iako nije svemoguća. Opušteniji mentalni stav se projektuje i na relaksiranost tela, jer, ako smo u grču, onda smo u stresu ili obratno.
Kako istraživanja sugerišu, kada smo ljubazni, produkuje se i oksitocin ili „ljubavni” hormon, proizvod hipotalamusa koji izlučuje hipofiza i koji igra presudnu ulogu kod porođaja i u muškoj reprodukciji, u seksualnim vezama i uzbuđenju, a redukuje anksioznost i stres.
Suočeni sa svakodnevnim problemima, u kulturi koja promoviše zalaganje za samog sebe, može se učiniti da je ljubaznost nepotrebna i da sve što doživljavamo negativno treba da pokažemo svojim stavom. Iako zvuči kao fraza da ako ne možemo da promenimo okolnosti, možemo da promenimo stav prema njima, to je jedan od glavnih postulata pozitivne psihologije i mnogih kognitovno-bihejvioralnih i drugih psihoterapija.
Promena stava
Svet oko nas doživljavamo kroz sopstvene stavove prema pojavama, često u skladu s unutrašnjim raspoloženjem. Kada se zatvorimo u začarani krug rutine i navike i prihvatanja da se ništa neće promeniti, svrsishodno je da prvo menjamo stavove, jer će oni dovesti i do promene ponašanja. Ako posmatramo svet kao džunglu, normalno je da opasnost i neprijateljstvo doživljavamo sa svih strana.
Promena stava, i opuštenije sagledavanje sveta, kao i nas samih, nije lako i ne dešava se brzo. Ali prvi korak u tom procesu, biti ljubazan, isto tako nije ni težak.
SKINI APLIKACIJU
