DA SE NIKAD NE ZABORAVI! 25 godina od MASAKRA nad srpkim žeteocima u Starom Gracku na Kosovu i Metohiji! (VIDEO, FOTO)
Autor: Glas javnosti
Lepo je bilo živeti u Starom Gracku do 1999. godine, prisećaju se meštani ovog sela nadomak Lipljana, a onda je, kažu, došlo zlo.
Najpre bombardovanje, a onda još veće zlo - ubistvo 14 žetelaca, posle čega u ovom mestu ništa nije isto.
Staro Gracko bilo je do bombardovanja jedno od najorganizovanijih sela, ističe učitelj Zoran Ćirković.
„Ljudi su se mahom bavili poljoprivredom, radili po firmama, živelo se mnogo dobro. Bilo je mnogo intelektualaca, doktora, inženjera, učitelja... E, onda je došlo zlo, došao je rat, posle rata još veće zlo, tako da smo svi u nekom bunilu, strahu i dalje. Žalimo za ovim što gledate i to je to što ovo selo čini za sada“, ističe on dok pokazuje spomenik žeteocima.
Tog 23. jula 1999. godine ništa nije slutilo na tragediju.
„Ljudi su pošli na vršu, da ovrše hlebno žito, jer je bila ratna godina, oni su pošli, pozvali komšije, bilo je njih 14, pomagali smo jedni drugima. Predveče su otišli ponovo i desilo se to. U pitanju je bila neka organizacija, jer 14 čoveka ne može da ubije jedan čovek. Verovatno je to učinila neka masa ljudi, neki ti teroristi, tako da je stradalo svih 14, nijedan se nije vratio kući. To je bilo nešto strašno za naše selo“, priseća se učitelj.
On ističe da su meštani tražili od britanskog Kfora da obezbeđuje polje.
„Oni su rekli `idite slobodno kući, idite vršite, mi nećemo biti tu direktno, ali ćemo da obilazimo teren`. Nije od toga ništa bilo. Na dva kilometra odavde su stradali, na tromeđi Gracko, Veliki Alaš i Bujance. Tu su stradali. Dan danas ne znaju se počinioci. Istraga je obustavljena 2018. godine bez dokaza. Kažu da je bilo bez dokaza. Euleks je bio prisutan. Oni su jednostavno rekli da nema dokaza i da obustavljaju istragu, što nas je mnogo pogodilo. Prvo porodice, ali i nas sve građane ovog sela“, navodi Ćirković.
Napadi na Staro Gracko nastavili su se i posle tog nemilog događaja.
„Ovo je turbulentno selo, nije samo to. Mi smo i nakon toga ovde imali svakodnevne napade. Imali smo na pograničnim delovima sela, pucali su na kuće, ranjavali ljude, pa je bio i pogrom na naše selo. Pucali su sa ove desne strane na selo, ali, eto, srećom, prošli smo dobro. Hteli su da svim silama zauzmu selo, kada nisu mogli oružjem, onda su došli parama, da kupuju kuće i tako da je sada ovo selo negde pola-pola“, ističe on navodeći da je pre rata u Starom Gracku živelo 530 Srba, a da ih je sada 150, isto koliko i Albanaca.
(Foto: Jutjub)
Škola „Braća Aksić“ u kojoj radi broji 18 đaka.
„Trudimo se, i mi kao rukovodioci sela, i kao građani. U selu imamo tri naše institucije - ambulantu, školu, imamo i fudbalski klub, tako da smo dosta dobro organizovani i dalje. Ima života, ima dece, ima mladih, tako da samo malo pomoći od strane naše države i mislim da ovo selo i dalje ima perspektivu“, navodi učitelj.
A želja svih Srba u ovom selu je jedinstvena.
„Jedina želja nam je da se otkriju počinioci i da se smeste tamo gde im je mesto. To je nešto što svakog dana čekamo. I porodice i građani“, istakao je on.
Učiteljica u penziji Mileva Pešić radila je u školi „Braća Aksić“ u Starom Gracku od 1977. do 2013. godine. Sada živi u Novom Sadu i priseća se života u ovom selu.
„Selo je malo, uglavnom se svi poznajemo i sve sam ih poznavala. Život je bio vrlo lep u Starom Gracku, svi su složni bili. Deca su do četvrtog razreda išla ovde u školu, a posle četvrtog u Lipljanu. Imali smo puno dece, dolazila su deca iz Velikog Alaša tu u školu. Družili su se, igrali su se. Vidite, ima puno prostora tu. Ljudi su se isto družili puno, pomagali su jedni drugima. Život je bio veoma lep, ali nas je 1999. godina srozala u nekom smislu, mada naš duh je ostao opet jak“, ističe Pešić.
Bombardovanje je, kako navodi, uticalo na to da se odseli oko 30 porodica iz Starog Gracka, ali je uverena da bi se raseljeni Srbi vratili svojim kućama da se nije desila tragedija 23. jula 1999. godine, a zatim i mart 2004.
Pešić se zatim prisetila kobnog jula 1999. godine kada se 14 Srba nije vratilo iz žitnog polja.
„Sin naš je napravio kuću gore na vrh sela i tamo smo sedeli ispred, komšije, moj muž i ja. Došao je Dragan Odalović i zamolio Steva Lalića. Stevo Lalić je bio pomorac, on je znao engleski jedino od nas tu u okolini, zamolio ga je da pođe sa njim do njive, jer kaže, `otišli su na žetvu i nisu se vratili`. Nema ih još, mrak je padao. I onda je otišao i Stevo, i moj muž i komšija jedan Ćave. Došao je Dula sa traktorom, stavio ih u neku malu prikolicu i pošli su tamo prema njivi. Već je mrak bio. Čekamo mi. Mada je Stevova žena imala toki-voki i zvala ga da uspostavi vezu sa njim, međutim, kaže, `ne javljaju se`“, prepričava Pešić.
Meštani su, kako ističe, po odlasku u polje kraj puta zatekli poljoprivredne mašine kako rade u mestu.
„Oni kada su došli tamo, nije ni blizu njive, na putu, zatekli su traktor, kombajn, motokultivator, sve stoji i radi, čuje se zvuk. I na prvom traktoru na koji su naišli, tu su naišli na čoveka koji je bio ubijen. Bio je za volanom, ali traktor stoji. I onda su oni pomislili pošto je šumica tu blizu, daj da se sklonimo, pucao je neko sigurno na njega, pa su iz te prikolice sklonili se u neko žito dok je ovaj okrenuo traktor i vratili su se nazad. Tako da su tada znali da je samo taj jedan čovek poginuo, a onda je Stevo otišao u Lipljan u policiju i u Kfor. Jedino smo njega mogli da pošaljemo jer zna da se sporazume sa tim strancima. Doveo je Kfor i otišao sa njima na mesto događaja. Tu je video da su svi mrtvi“, ističe ona.
Meštani su se nadali, ističe Pešić, da nisu svi stradali, da su možda pobegli, navodeći da Jovicu Živića pamte po hrabrosti 1999. godine, te da će se odnekud pojaviti.
„Međutim, kada su otišli sa Kforom, to je bilo možda i oko ponoći, ustanovili su da su svi mrtvi i to su poređani, postreljani. Valjda su prvo po nogama gađani, da ne mogu da beže i onda su ubijeni. E onda je nastao pakao. Zapravo, pakao je nastao odmah u selu čim se oni do mraka nisu pojavili. Došli su iz Kfora kamionima, pokupili su ih, odvezli leševe u bolnicu na identifikaciju, pa je sutradan bilo to prepoznavanje. Pa onda, treba da se iskopa 14 grobova, a narod kao narod, ne valja da se kopa prethodnog dana grob, nego tog dana kad se sahranjuje. Međutim, mi nismo imali mogućnosti da se u toku dana iskopaju grobovi i da se sahrane, nego su došli i ljudi iz susednih sela da pomažu našim. Kada su ih dovezli iz bolnice u sanducima, onda su tu bili na platou ispred ovog malog doma poređani sanduci, to je bila katastrofa“, ističe Pešić.
Priseća se da je bilo zabranjeno Stevi Laliću da obavesti članove porodica, te da su predstavnici međunarodnih misija rekli da će to učiniti sami pozivajući muške članove porodica.
„E sada, od tih porodica, dva brata Živić, žene i majka, Ilija je bio sin od jednog, imao je sedam godina. Od porodice Janićijević, isto žene. Nema nijednog muškog. Cvejić, mama i otac šlogirani i dve sestre. Mali Jovanović iz Topličana, ima mamu i sestru. Kota, samo ženu. Cvejić jedan isto, nema muškog. Đekić ima braću, ali braća su mu otišla za Srbiju, samo mu je majka tu, znači opet nema muško. Jedino Dragan Odalović, čiji je sin poginuo, jedino je on muškarac mogao da uđe tamo da sačeka saopštenje. Možete da zamislite samo kako je onda bilo kada su oni rekli, muške glave iz porodice da dođu da čuju saopštenje, ali nema više muških glava u tim porodicama“, navodi ona.
Pored tragedije koja je zadesila porodice, okrutno su se ponašali i pripadnici Kfora, tvrdi Pešić.
„Bilo je strašno, nastao je jauk, lelek. Ne može da se opiše to, bili su grubi. Engleski Kfor je bio tu u tom trenutku i nešto su se smejali, oni pričaju između sebe i smeju se, a mi, samo što ne iskočimo iz kože. Onda su neke žene krenule na njih, kao `šta se smejete`, a oni su bili grubi, kao `bežite tamo`. Tako da smo doživeli ne samo tu tragediju pogibije, nego i te grubosti tog stranog čoveka koji je došao navodno da nas štiti“, prepričava ona.
Iako se sada u Starom Gracku živi u senci tog događaja, Pešić navodi da je najbitnije da se živi.
„Evo, moram da kažem da sam ja oduševljena recimo sa tim majkama koje su ostale sa decom. Od Živića, bilo je od dva brata sedmoro dece. Jedna je imala troje i jedna četvoro dece. Svi su završili fakultete i udali se, poženili se. Ostala je najmlađa koja je imala četiri meseca kada joj je otac poginuo, i ona je završila fakultet i verila se i uskoro će svadbu da pravi. Ja sam stvarno oduševljena i divim se tim majkama, mada je celo selo u početku pokušalo da im pomogne, ako su radovi u pitanju ili nešto, uvek smo bili složni pomagali jedni drugima. Ali sam oduševljena što su deca uspela da izađu iz krize, da se iškoluju i da postanu ljudi“, zaključuje Pešić.
U ataru sela Staro Gracko 23. jula 1999. godine, tokom žetve, ubijeni su Milovan Jovanović, Jovica i Rade Živić, Andrija Odalović, Novica, Slobodan, Mile i Momir Janićijević, Stanimir i Boško Dekić, Saša i Ljubiša Cvejić, Nikola Stojanović i Miodrag Tepsić. Njihovo ubistvo smatra se jednim od najvećih zločina nakon sukoba na Kosovu 1999. godine, za koji niko nije odgovarao.
Sedam Albanaca bilo je pod istragom. Unmik je u oktobru 2007. godine uhapsio Mazljuma Bitićija iz sela Veliki Alaš, u blizini Starog Gracka, zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu srpskih žetelaca, međutim, on je dva meseca kasnije pušten iz pritvora usled nedostatka dokaza.
Specijalno tužilaštvo u Prištini, zajedno sa Euleksom je 2017. godine obustavilo istragu zbog nedostatka dokaza.
Glas javnosti/Kosovo onlajn
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
