Ruska doktorka proučavala mozak umirućih ljudi: Ono što sam videla protivreči svemu u šta smo verovali
Autor: Glas javnosti
Ruska neurohirurškinja Natalija Behtereva iznela je svoja zapažanja o bićima koja, prema njenim istraživanjima, mogu pratiti ljude od rođenja do smrti.
Kada je ruska neurohirurškinja Natalija Behtereva počela da proučava pacijente koji su preživeli kliničku smrt, nije ni slutila da će njena naučna misija prerasti u jedno od najzagonetnijih istraživanja o ljudskoj svesti. Ono što je u početku izgledalo kao halucinacija – postalo je niz dokaza koji su doveli u pitanje sve što znamo o životu i smrti.
U svojim beleškama je priznala:
"Ono što sam videla dok sam proučavala mozak umirućih ljudi protivreči svemu u šta smo verovali. Smrt nije ponovni susret sa voljenima. To je ponovni susret sa onima koji su uvek bili tu, ali su ostali nevidljivi."
Šta se događa u trenutku kada srce stane
Tokom praćenja moždane aktivnosti kod umirućih pacijenata, uređaji su zabeležili čudne, do tada nepoznate impulse.
Električni talasi javljali su se upravo u trenutku kada bi srce prestalo da kuca. Kao da mozak na kratko "uhvati" signal iz drugog sveta.
Zatim su usledila svedočenja – ljudi su pričali o susretima sa nepoznatim bićima, ne sa voljenima, već sa "onima koji su oduvek bili tu".
"Našao sam se u prostoru bez svetlosti i bez tame. Tamo su bila bića bez lica, ali su znala sve o meni – svaku misao, svaku odluku", ispričao je jedan od pacijenata.
Medicinska sestra koja je preživela nesreću potvrdila je gotovo istu sliku:
"Nisu govorili, ali sam čula njihove misli. Pokazali su mi ceo moj život – i ono što tek dolazi."
Nevidljivi posmatrači
U svojim beleškama Behtereva je zapisala rečenicu koja je uzdrmala čitavu naučnu zajednicu:
"Smrt nije susret sa voljenima, već sa onima koji su uvek bili pored nas, ali nevidljivi."
Ova bića, kako je verovala, nisu prisutna samo u času smrti – već nas prate kroz ceo život.
Ona posmatraju, pamte i beleže sve: svaku emociju, svaku pomisao, svaki izbor.
"Zamislite da vas nevidljivi svedoci prate od prvog do poslednjeg daha, a da ih tek tada ugledate prvi put", rekla je.
Čuvari sećanja – bića bez presude
Behtereva ih je nazvala čuvarima sećanja ili arhivarima sudbine. Oni nisu sudije ni kaznitelji, već tihi beležnici ljudskog iskustva.
Jedan pacijent ih je opisao ovako:
„Podsetili su me na događaj iz detinjstva – kada sam pomogao ranjenom mačetu. Rekli su da je taj trenutak promenio moj život. Nisam ga se ni sećao.“
Druga svedočanstva govore da čuvari ne pokazuju samo prošlost, već i budućnost – i to u više mogućih verzija.
"Videla sam tri života – svoj i dva koja su mogla biti. To je bila lekcija o moći izbora", ispričala je učiteljica iz Sankt Peterburga.
Zašto je ćutala
Behtereva je dugo oklevala da javno govori o svojim otkrićima.
"Ako ljudi saznaju da je svaki njihov postupak zabeležen, to bi moglo izazvati paniku – ili duhovno buđenje. Nisam bila sigurna da smo spremni za to", priznala je.
Ipak, mnogi koji su preživeli kliničku smrt promenili su svoj život iz korena. Jedan biznismen je napustio posao i otvorio azil za životinje, rekavši:
"Pokazali su mi da prava vrednost nije u novcu, već u dobru koje ostavljaš iza sebe."
Kontakt bez smrti
Još neverovatnije otkriće bilo je da kontakt sa čuvarima može postojati i tokom života – u stanju duboke molitve, meditacije ili ekstaze.
Tokom eksperimenta sa monahinjom, instrumenti su registrovali neobične talase baš u trenutku kada je rekla:
"Ovde su. Trojica stoje iza tebe i posmatraju."
Tada je Behtereva postavila hipotezu da čuvari nisu "bića" u klasičnom smislu, već manifestacije nevidljivog informacionog polja Zemlje – svojevrsnog "univerzalnog pamćenja" u kojem je zabeleženo sve što postoji.
Dečje priče sa ivice života
Najdirljivija svedočanstva stizala su od dece. Njihova iskustva bila su čista, bez straha i predrasuda.
Sedmogodišnja devojčica koja se skoro udavila u reci ispričala je:
"Došle su tri vile. Jedna mi je pokazala kako ću učiti, druga kako ću pomagati mami, a treća mi je rekla da se vratim jer tata plače."
Za odrasle, to bi bili entiteti ili čuvari. Za dete – vile.
I upravo u toj jednostavnosti, smatrala je Behtereva, leži istina.
"Dečja svest je još čista, pa lakše prihvata kontakt sa drugim oblicima razuma", napisala je.
Kada se sudbina menja
Nakon susreta sa čuvarima, mnogi su primećivali čudne podudarnosti – kao da ih nešto nevidljivo usmerava.
Nakon kliničke smrti sve se preokrenulo – upoznao sam prave ljude, pronašao partnere i ostvario ono o čemu sam sanjao. Kao da je neko nevidljivo pomerao konce“, rekao je jedan inženjer.
Behtereva je taj fenomen nazvala "sinhronicitetom" – blagom korekcijom sudbine, a ne direktnom intervencijom.
Nauka, otpor i nova svest
Kada je Behtereva iznela svoja otkrića, mnoge kolege su ih odbacile kao fantaziju.
Ali, s vremenom, naučnici širom sveta počeli su da beleže slične slučajeve i da istražuju granice svesti.
"Ljudi imaju pravo da znaju istinu o prirodi svesti", govorila je.
"To znanje može osloboditi čoveka od straha od smrti."
Danas, decenijama kasnije, sve više istraživača potvrđuje ono o čemu je ona govorila.
Život kao kosmička simfonija
Ako je svaka misao zabeležena, ako ništa ne nestaje – onda nijedan trenutak nije beznačajan.
"Sada znam: u životu nema nevažnih trenutaka. Sve se spaja u jednu sliku koja će se otkriti tek kasnije", rekao je jedan od preživelih.
Strah od smrti nestaje, ali dolazi nešto veće – odgovornost. Za svaku emociju, za svaku odluku, za svaku reč.
Behtereva je svojim istraživanjima pokazala da nas, možda, nakon smrti ne dočekuju samo oni koje smo voleli – već i naši čuvari: svedoci koji nas prate, beleže i pomažu nam da razumemo smisao života.
Kao što je Rajner Marija Rilke napisao: "Smrt su vrata koja se otvaraju ka unutra."
Glas javnosti/K04S
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
4 sata
