Žena svojom izjavnom šokirala sve: Drago joj je što nema unučiće?

Da li su današnje generacije baka i deda previše prigrlile te svoje porodične uloge, a zanemarile sebe? Šta je sa našim ostalim identitetima i životnim užicima? I šta ako smo zadovoljni sa stanjem kakvo je i ne želimo da ga poremeti beba?

O ovoj temi je za NextAvenue, iz sopstvenog iskustva, pisala blogerka i stručnjakinja za odnose s javnošću Nensi Vurcel. Njenu ispovest prenosimo u celosti.
Uz vino i večeru, najbolja prijateljica mi je rekla da će ona i suprug uskoro dobiti još jedno unuče, šesto po redu. Uzbuđena je i jedva čeka da sazna da li dolazi dečak ili devojčica, te koje će ime roditelji odabrati. Kada beba stigne, biće organizovano darivanje, sve će biti puno mekanih ćebadi, malih odelca i šarenih igračaka.

Jako sam srećna zbog prijateljice. Volim njenu decu, njihove partnere i njihovu decu. Zabavno je gledati njihovu decu kako rastu. Uvek sam zahvalna kad me prijateljica i članovi njene porodice uključe u proslave, venčanja, darivanja beba, rođendane, porodična okupljanja i još mnogo toga.

Ali ja sam srećna zato što nemam unučadi

Uživam da budem prisutna na svim tim događajima, ali na kraju dana, uvek sam srećna da se pozdravim i vratim u svoj dom. Tu me čekaju knjige, muzika, pisanje i preslatki pas kojeg sam usvojila pre nekoliko meseci.

Srećna sam što sam kod kuće i što nemam unučadi. Ne osećam potrebu za negovanjem bebe, maženjem mališana ili ponovnim proživljavanjem iskustva odgoja dece. Nakon mnogo introspekcije, mogu reći da ne čeznem za još jednom bebom. Ne želim na unucima da ispravljam greške koje sam počinila kao roditelj. Uopšte me ne brine mogućnost da moji geni neće preći u još jednu generaciju.

Ja sam anomalija u mojoj generaciji

Među bejbibumerima, kojima i sama pripadam, sigurno sam anomalija. Moja generacija je prihvatila ulogu dedova i baka kao pačići vodu.

Većina dedova i baka iz te moje generacije, s ciljem da budu najbolji, duboko su uključeni u živote svojih unuka. Pretvaraju gostinjske sobe u dečje sobe, nose torbe za pelene i čuvaju unuke kada su im roditelji u izlasku. Kasnije, isti dedovi i bake vode unuke na časove baleta, prisustvuju nastupima u vrtiću i raspravljaju o prednostima i nedostacima celodnevnog vrtića. Potpuno su posvećeni svojim unucima.

Istraživanja pokazuju da se dedovi i bake u mladoj dobi od 47 godina potpuno stope s tom svojom ulogom. Ja se nalazim na drugom kraju spektra. Kada sam imala 47 godina, moja ćerka je bila tek u četvrtom razredu.

Čovek uradio "vazektomiju". pa postao otac: Sada tuži kliniku

Jesu li moje godine problem?

Može li se moj nedostatak interesa za unuke pripisati činjenici da sam bila “stara mama” i da imam samo jedno dete? Do vremena kada bi moja ćerka mogla početi da rađa, ja bih već bila dobrano preko 70 godina.

Sigurno ne bih bila sveža kao jutarnja rosa, ali opet, imala sam divnu bakicu koja je bila otprilike iste te dobi kada sam se ja rodila. Iako je moja baka uvek izgledala starije, moje sestre i ja smo je obožavale. Zapravo, odnos sa njom bio je najlepši deo mog detinjstva.

U čemu je problem?

Dakle, ako starost nije problem, šta onda jeste? Želim li izbeći unučad u svom životu zato što sam razvedena, previše kruta, sebična ili čak narcisoidna? Nedostaje li mi gen za “biti baka”?

Nazovite to kako god želite. Ja ću to najbolje opisati kao svoje preferencije. Iako sam u manjini, ne mislim da sam potpuno usamljena. Sigurna sam da postoje i drugi pripadnici moje generacije koji nemaju tu goruću želju da postanu deda ili baka.

Šta kaže moja ćerka?

Kada sam rekla sestri da me unučad ne zanima, odmah je primetila da odluka o tome hoću li ih imati nije na meni. Naravno, to je potpuna istina. Odluka je na mojoj ćerki.

Ona je studentkinja i trenutno se školuje u inostranstvu. Sa 21 godinom, dete nije na njenom spisku prioriteta. Njen trenutni životni plan je da putuje svetom, živi u velikim gradovima, ima romanse i napiše veliki roman. Ili barem uredi nekoliko velikih romana koje su napisali drugi.

Međutim, ako bi moja ćerka odlučila da postane majka u budućnosti, podržala bih je i bila bih uključena u život unučeta onoliko koliko bi mi dopustila. Sigurno bih se zaljubila u njenu decu, delila bih slike i video snimke. Ali ako se to ne dogodi, u potpunosti sam zadovoljna i s takvim scenarijem. Više nego zadovoljna. Moja ćerka i ja možemo putovati zajedno i voditi ispunjen i srećan život. A kada dođe Nacionalni dan dedova i baka, uživaću u unucima svoje najbolje prijateljice. A zatim ću se vratiti u svoj lepi dom.



Glas javnosti/B06S

SKINI APLIKACIJU