Prvo, svojom iskrenom i nepatvorenom energijom, a onda i glasom kojim uspešno prenosi emociju koja se daje a nije bio ni zanemarljiv način na koji je uticao na publiku koja se vrlo brzo stvorila oko njega – Džej Ramadanovski je pevao iz srca i tako zadobijao tuđa.
Imao je najbitniji faktor koji stvara zvezde i posvećene umetnike – neobičnu jednostavnost izbrušenu ulicom, životom punim uspona i padova i hrabrošću da podigne ruke u vis i sa osmehom zapeva šta god (publiku na koncertima je pitao “Kažite šta da pevam?”)
Neke zvezde se “rode same”
Džej Ramadanovski se nije previše trudio da postane zvezda, njega su uočili tekstopisac Marina Tucaković i kompozitor Aleksandar Radulović Futa, tada najjači dvojac za stvaranje hitova. Prave zvezde se često ne upinju da to postanu niti se preporučuju niti grabe sve i svašta da bi se domogle slave – njihovu energiju prosto vidi onaj ko je uticajan u najboljem mogućem trenutku - onda kada je vreme da počnu da nastupaju.
Vreme koje je prethodilo početku njegove karijere je trošio u igranju klikera na Dorćolu, lutanju beogradskim ulicama i džeparenju prolaznika, tako završivši u domu za prevaspitavanje. Od raznoraznih mangupluka koje je činio, kako je rekao “da bi preživeo a ne zato što je stvarno bio mangup” do povremenih nastupa u kafanama – jedino tako je želeo da bude prepoznatljiv.
“Neću da vas lažem”
Džej je posle nastupa na MESAM-u doživeo vrtoglav uspeh tako što su se nizali hitovi poput “Slažeš li se ti”, “Ko se s’ nama druži” i “Nikom nije žao kao meni” a on je pevao, činilo se, bez prestanka, široko otvorenih ruku poštujući samu pesmu (“dobro veče, pesmo”) i publiku koja je sa njim padala u brz igračko-šeretski trans. Bio je to početak ozloglašenih 90-ih i jedan od načina za zaborav svega što je nailazilo je bila Džejeva interpretacija novokomponovanih folk pesama.
“Ja moram da kažem, neću da vas lažem” – možda je to stih koji najbolje opisuje njegovu pojavu i ličnost uopšte – Džeja su ljudi zavoleli zato što se nije stideo da bude to što jeste i zato što se direktno obraćao publici. “Pitate se gde sam do sad bio”, pevao je a i kroz pesmu i kroz intervjue iznosio svoj život i srce “na tacni”.
Nedelja u kojoj su svi tu
Jedna od glavnih Džejevih odlika kao pevača je njegov specifični glas koji je, u stvari, šum slobode i pozitivne “otkačenosti” ali ujedno i odraz patnje, snalaženja i nesnalaženja u isto vreme. Džej je neko ko će se istovremeno pitati “Gde ću sad, moja ružo” a onda poskočiti i sa neverovatnim žarom igrati uz “Da si moja devojčica”. Ritam pesama koje je pevao je pratio njegovu istovremeno živahnu i pretužnu kompleksnost.
Niko se u spotu pre njega nije popeo na pijačnu tezgu i pevao a nije ni sa neverovatnim patosom preživeo čuvenu “Nedelju” u kojoj sve “podseća na sreću” a ništa, naravno, sreća nije. Džej je, jednostavno, znao kako da nasmeje i kako da rastuži publiku do neslućenih granica.
“Sunce ljubavi”
Ovu pesmu su zavoleli čak i oni koji su pre nje bili zakleti protivnici folka i turbo-folka a Džeju je donela uzlet u još veće visine slave. Sasvim zasluženo. Prenosio je emociju velike ljubavi koja je, kao po pravilu, začinjena nekom nesrećnom okolnošću ili kobnom odlukom. “Iznajmiću sobu sa pogledom na te” – nizali su se ljubavni stihovi koji su odmah ušli u kafanski repertoar sa namerom da tamo zauvek ostanu.
Pesma bez kraja
Možda se najbolje o životu može naučiti od onih koji pesmom kažu da su “seda glava a ni zrno mudrosti”, možda životne strune onog ko hoda po ivici najlepše zvuče. Jedno je sigurno -1991. godine Džej Ramadanovski je zapevao “Da sam kralj”. Nema tu pretopostavke. On jeste kralj. I nikada u stvarnom životu neće biti tačan stih po kome je poznat - “a mene s’ vama nema”. Jer će uvek biti tu, bio aktivno u muzici ili ne.
(Glas javnosti)