LJILJANA HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ ZA GLAS JAVNOSTI: 'Ne pratim izveštaje Kriznog štaba o koroni, zahvalna sam Bogu što sam zdrava'!

Ljiljana Habjanović-Đurović spada u najčitanije i najpopularnije srpske književnice već duži niz godina. Počev od njenog "Ženskog rodoslova" pa do romana sa tematikom duhovnosti i vere ("Petkana", "Voda iz kamena", "Igra anđela"...) svaki novi naslov ove književnice izaziva ogromnu pažnju čitalaca pa je tako i sa najnovijim romanom Ljiljane Habjanović "To je ljubav, slepa sila".

O svom novom romanu, književnosti danas ali i korona pandemiji u intervjuu za Glas javnosti govori književnica Ljiljana Habjanović-Đurović.

„To je Ljubav, slepa sila“, drugi deo Ostroškog trimirja, govori o mladom Knezu Danilu. Koliko vam je lik Kneza Danila bio inspirativan?

-Roman je u-stvari priča o tri izuzetne žene u čije se živote umešao knez Danilo i promenio ih za uvek. Priča o jednom njegovom postupku o Trojičindanu 1854. godine koji je ostao zapamćen kao sramotno kolo pod Ostrogom, i o onome što je bilo posle. To je, važno je naglasiti, istinita priča zapisana u hronikama Ostroškog manastira, u istoriji i narodnom pamćenju, kojoj u knjizi ništa nisam ni dodala ni oduzela. U romanu nema izmišljenih događaja. Nema izmišljenih likova. Prvi crnogorski svetovni vladar, knez Danilo, bio je veoma zanimljiva i složena ličnost, njegovi postupci često protivurečni. Bio je to čovek spreman da se na najbrutalniji i najprimitivniji način obračuna sa svakim ko bi mu se zamerio, a istovremeno je težio da od Crne Gore stvori modernu evropsku državu. Sve ono što je njegove savremenike čudilo i plašilo, što su mu zamerali, zbog čega ga nisu voleli, meni kao piscu romana bilo je odlična građa za stvaranje jednog izuzetnog književnog lika.

Ova knjiga je i priča o tome šta je sve čovek spreman da uradi zbog ljubavi. Da li je ljubav zaista naš najveći pokretač u životu?

-Jeste, svakako. Ljubav nas menja, motiviše, pokreće. Ili nam razara život. Kada kažemo ili čujemo reč ljubav, mi prvo pomislimo na partnersku ljubav. Ali, ljubav je veoma složena i razlikuje se i po subjektu voljenja, i po načinu na koji se iskazuje, i po svojoj suštini. Različiti ljudi različito vole. Neki u odnosu sa drugim najviše vole sebe. Neki svoju moć nad „voljenim“. Neki ljubavlju nazivaju strast, neki posesivnost, neki zavisnost, neki nadmetanje, neki strah da priznaju da su napravili pogrešan izbor, neki bojazan da ostanu sami. Ali, postoji ona prava, iskrena, uzvišena ljubav. Ona o kojoj jedna od junakinja romana, Jana, kaže: „Ljubav je ovo što smo ja i moj Risto jedno drugom. Ljubav je vernost. Poverenje. Poštovanje. Odanost. Ljubav je kad isto voliš i kada je dobro i kada je zlo. Ljubav je kada si spreman da se žrtvuješ. Ljubav je ono što čoveku daje snagu da sačuva veru i da ne izgubi nadu.“

Rekli ste da ovaj roman govori i o ceni koju žena mora da plati da ne bi izneverila svoje srce. Koja je to cena?

-Svaka od junakinja romana tu odanost srcu platila je nesrećom i poniženjem, patnjom i gubitkom. Sve one od trenutka rođenja predodređene su da budu žrtve običaja i predrasuda. Ali nijedna od njih nije prihvata ono što joj se nameće i što se podrazumeva samo zato što je žensko. One su snažne i hrabre, tvrde kao krš i u bolu i u poniženju. I kada najviše trpe, one se načinom na koji trpe  suprotstavljaju i ostaju nepokorene.  I to ih čini istinskim heroinama.

Koliko žena danas mora biti jaka da bi opstala u ovakvom svetu i vremenu?

-Svet i vreme nikada nisu bili naklonjeni ženama. Menjala su se samo iskušenja. Od kada su osvojile pravo na profesiju ili, kao što mi je govorila moja baba, „svoje parče hleba“, žene su stekle mogućnost da ne moraju da trpe. Mislim da je, generalno, mojoj generaciji bilo neuporedivo lakše nego našim pretkinjama, a da je našim kćerima mnogo lakše nego što je bilo nama, koje smo za njih osvajale slobode i utirale im put.  Naravno, ima i onih žena koje trpe različita nasilja, sputane predrasudama, sopstvenom slabošću ili strahom. O njima sam pisala u nekoliko svojih romana. Još devedesetih pomagala sam rad Sigurne ženske kuće. A pre dve godine objavila sam sjajnu knjigu hrvatske književnice Aleksandre Hampamer „Očuh i kopile“. Čini mi se da su devojke, i mlade žene, u ovom našem vremenu u neočekivanoj opasnosti, ili iskušenju. Mnoge od njih srljaju preko granica normalne slobode i u tom sunovratu, potpuno izgubljene, slobodom nazivaju promiskuitet, besprizornost, razvrat. Tako, umesto dostojanstvenih ljudskih bića, postaju robinje poroka i zla. Kada ih vidim, pitam se sa užasom kakvo će one nasleđe ostaviti svojim kćerima. I možda će se snaga žene ovog vremena meriti upravo snagom da se zaustave na vreme, i svojom voljom. Da pobedom nad sobom postane heroina.

Svedoci smo da je borba za veru i očuvanje svetinja pobedila u Crnoj Gori. Kako ste vi lično doživeli te promene?

-Još kada su počele priče o tom bezbožničkom zakonu i javio se strah da će vernom narodu u Crnoj Gori i Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi biti oduzete svetinje, ja sam znala da neće, i to sam više puta javno rekla u nekoliko intervjua. Znala sam da to skrnavljenje neće dopustiti Sveti Petar Cetinjski i Sveti Vasilije Ostroški, i da će naći način da ga spreče. Naravno, odmah sam potpisala Apel Mitropolije. Bila sam zadivljena snagom naroda koji je ustao da brani svetinje. U duhu sam bila sa njima, čitaoci koji su bili deo litija slali su mi fotografije i video zapise, a ja sam ih objavljivala na društvenim mrežama. Tako mi se činilo da sam im bliža. Da sam bila u prilici, svakako bih učestvovala i fizički u litijama, i bilo mi je žao što nisam. Za mene, to što se dešavalo u Crnoj Gori nije bilo pitanje politike, već pitanje vere i odbrane Crkve. A ja sam po tome sledbenik Svetog Teodora Studita. Bila sam ganuta do suza kada sam videla onaj istorijski snimak (dobila sam ga iz Ostroškog manastira pre nego što je zvanično objavljen) na kome se vidi gospodin Krivokapić koji sa saradnicima odmah po proglašenju izborne pobede odlazi u Saborni hram u Podgorici, gde ga čeka Mitropolit Amfilohije, i dok se njih dvojica grle, okupljeni narod peva: Ne damo Svetinje! O ljudima koji su osvojili vlast u Crnoj Gori ne znam ništa više od onoga što svako od nas može da sazna preko medija. Ali, ako im je Mitropolit Amfilohije verovao da će ispuniti narodnu volju i zahtev litija i zaštititi svetinje, verujem im i ja. I to me jedino zanima. Sve ostalo je pitanje politike, a politiku ostavljam političarima.

Svet je okovala pošast korona virusa, kako ste vi proveli protekle mesece i da li nas ovim Bog stavlja na iskušenje?

-Od početka pandemije, čak i u vreme vanrednog stanja, trudila sam se da živim kao pre. Da razgovaram sa suprugom i sinom. Da zajedno gledamo  filmove. Da čitam. Molim se. Slušam muziku. Hranim ptice. Pričama sa  drugaricama. Sviram. Nisam pratila, i ne pratim, dnevne izveštaje o koroni. Nisam gledala, i ne gledam, televizijska gostovanja članova Kriznog štaba. Nisam licitirala, i ne licitiram, dokle će sve ovo trajati. Ne razmišljam šta mi nedostaje. A nedostaje mi ponešto, kao i svima. Zahvalna sam Bogu što smo zdravi. Mada sam u vreme vanrednog stanja kao žena, kao supruga i majka, bila dodatno opterećena kućnim poslovima, odrađivala sam svoje puno stvaralačko radno vreme. Kada je ukinuto vanredno stanje, ja sam ostala u izolaciji. Uostalom, izolacija je prirodno stanje umetnika i molitvenika. Završila sam novi roman. Napisala još jednu priču za decu koju sam u septembru predala ilustratorki i sredila zbirku pesama pod naslovom Žena u Hilandaru, koja ovih dana izlazi na srpskom i ruskom jeziku. Volim da, kad je turobno vreme, kao simbol nade, u svoj dom unesem neku novu radost. Ovoga puta to je bila mala pomeranka kojoj sam dala ime Lili. Inače, sve na ovom svetu dešava se po Božjoj promisli, ili bar po Njegovom dopuštenju. Tako je i sa ovim zlom. A zašto Svemogući Gospod dopusti da ljudi pate, pisala sam još 2009. godine u romanu “Voda iz kamena”.

Prošlog oktobra zbog korone nije bilo tradicionalnog Sajma knjiga u Beogradu. Koju poruku imate za vaše verne obožavaoce i čitaoce koji ove godine nisu mogli da se uživo druže sa vama i dobiju potpis na novu knjigu?

-Za mene je Beogradski sajam knjiga veliki praznik, za koji se pripremam tokom čitave godine. Raduju me susreti sa čitaocima, volim da vidim ko su ti ljudi koji čitaju moje knjige, da popričam sa njima, fotografišem se, potpišem im knjigu. Volim te zagrljaje, te osmehe, tu razmenu radosti, i svest da me doživljavaju kao nekog bliskog i svog. Ove godine Sajam je otkazan. Mada sam zbog toga veoma tužna, mislim da je ta odluka razumna. Najvažnije je što sam objavila novu knjigu. Sa čitaocima sam u neprestanom kontaktu putem društvenih mreža. Velikim izdavačima koji su u svojim knjižarama organizovali neku vrstu sajma dali smo popuste i omogućili čitaocima da knjige kupe po nižoj ceni. A svi čitaoci koji žele mogli su, i mogu još uvek, da poruče knjige i da dobiju posvetu. Takvih čitala bilo je zaista puno, tako da sam, uprkos tome što nismo imali neposredan susret, danima potpisivala knjige i dobila žulj na prstu.

Da li smo se ove godine usled pandemije vratili pravim životnim vrednostima poput porodice, vere, ljubavi...?

-Ova opšta opasnost pokazala nam je da se naši životi mogu promeniti u trenu, i potpuno nezavisno od naše volje. Istovremeno, dala nam je priliku da se preispitamo. Da se suočima sa sopstvenim izborima. Da se potsetimo pravih vrednosti. Da im se okrenemo.  Ali, prilika je mogućnost koju smo dobili, a nije moranje. Kao i uvek, neko je priliku prepoznao i iskoristio, a neko nije.  Ovo nije prva pošast koja je zadesila svet. Posle svake velike nesreće ljudi su uglavnom trudili da što pre zaborave ono što je bilo. I nastavljali kako su navikli. Kako im je lakše. Tako će i sada. Neko će reći da je to pobeda života. Meni se čini da je to slabost površne ljudske prirode kojoj nijedna opomena nije dovoljna, nijedno saznanje poučno, nijedno upozorenje ozbiljno. I koja goni čoveka da srlja širokim putem. Sve do neke nove nesreće koja će nas zaustaviti.

Kako vidite budućnost mladih, imaju li nove generacije perspektivu?

-I u najsrećnijim vremenima bilo je nesrećnih i izgubljenih ljudi. I u najnesrećnijim, srećnih, uspešnih, čestitih, koji su uspeli da pronađu smisao i sadržaj života. Moj sin ima 32 godine. Ja sam imala trideset dve godine 1985. Bilo je to vreme restrikcija struje, vožnje automobila na par-nepar, čekanja u redu ispred prodavnica kada stignu ulje, šećer i deterdženti. I onda je bilo teško dobiti posao ako nemaš „preporuku“. (Ja sam kao diplomirani ekonomista prihvatila mesto sa srednjom stručnom spremom, a šef mi je bila žena sa završenom osmogodišnjom školom i daktilografskim kursom. ) I onda se, ako nisi imao pomoć roditelja, teško dolazilo do stana… A onda je nastao raspad zemlje koju sam volela. (Jeste, volela sam „i svoju zemlju, i njene bratske narode sve“, kao što kaže jedna pesma.) Nastao je rat, inflacija, višestranačje. Mržnja, mržnja, mržnja… Mladima danas, ako nije lakše, sigurno nije teže nego što je nama bilo. Jedino su njihovi prohtevi veći, a strpljenje manje.

Najčitanija ste i najprevođenija srpska književnica u svetu. Pomislite li ponekad da ste Srbiji dali mnogo više nego ona vama?

-Odgovor moram da započnem sa dve važne napomene: Od mene je prevođeniji Zoran Živković. Dragan Velikić i ja vodimo „mrtvu trku“. Među ženama, nijedna nema ni približan broj prevoda. Ja ne merim šta je Srbija dala meni, a šta sam ja dala Srbiji. Jer, to što sam, kako Vi kažete, „dala Srbiji“, dobila sam Božjom milošću. Dakle, ja nisam darodavac, već sam darovana. I to što imam, i što jesam, nije moje. Ako moji uspesi imaju neki značaj za Srbiju, i njoj i meni dao ih je Bog. Od one nekadašnje države, socijalističke i socijalno odgovorne, dobila sam mogućnost da se školujem, što je za dete mog porodičnog i materijalnog stanja bilo presudno važno. Ta država je našoj maloj porodici dala stan u vreme kada smo bili podstanari. I ja to nikada ne zaboravljam. Ali, mislim da se Vaše pitanje odnosilo na odnos Države oličen u njenim institucijama prema meni kao piscu. Od kada sam, 1988. objavila svoju prvu knjigu, promenilo se 15 ministara kulture. Za to vreme, doživela sam mnoge nepravde. I još ih doživljavam. Pre svega, Ministarstvo kulture u redovnom otkupu knjiga domaćih autora za biblioteke, nikada nije otkupilo nijedan moj roman. Petkana je čak 2001. bila jedino izdanje „Narodne knjige“ koje je oporezovano kao kič (a „Narodna knjiga“ je te godine objavila i Veliki sanovnik, i Kasandru, i Ljovisnu…). Taj „kič“ je u međuvremenu preveden na sedam stranih jezika, prodaje se u crkvama i manastirima Srpske, Ruske, Grčke, Rumunske i Gruzijske pravoslavne crkve, i imam pouzdana svedočenja da ga čitaju monasi na Svetoj gori. Godine 2005. Uprava Narodne biblioteke Srbije (članovi Uprave bili su i neki pisci) ukinula je Nagradu za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije da je ja ne bih dobila po peti put. Tu sramotu svi su prećutali. Oglasilo se tek nekoliko časnih novinara, a od pisaca samo Momo Kapor. Zadnjih godina promenjen je i način otkupa knjiga za biblioteke direktno od izdavača, što stavlja u povlašćen položaj velike izdavače i njihove autore. Mada su do sada objavljene moje 44 knjige na 17 jezika, i to bez ikakve finansijske pomoći Ministarstva (koju, istina, nikada nisam ni tražila, premda je drugi, manje prevođeni pisci redovno dobijaju), nikada nisam bila deo delegacije koja predstavlja Srbiju na sajmovima knjiga u inostranstvu. Na te sajmove putovala sam na poziv svojih inostranih izdavača, a kada dođem na štand Srbije tamo bih zaticala neke druge pisce. I videla bih, postiđena pred svojim domaćinima, da moje knjige nisu čak ni izložene – valjda da ne bi smetale onim mojim uvaženim kolegama koji su došli kao predstavnici Srbije, a čija nijedna knjiga nije prevedena na jezik zemlje u kojoj se održava sajam. Recimo, godine 2015. Srbija je bila počasni gost na Međunarodnom sajmu knjiga u Moskvi. U tom trenutku, ja sam imala u Rusiji objavljenih 6 romana i jednu knjigu za decu. Roman „Ženski rodoslov“ bio je, kako oni kažu,  „lider u prodaji“ u najvećoj moskovskoj knjižari Biblioglobus, knjige iz duhovnog ciklusa prodavane su i u knjižarama i u crkvama i manastirima Ruske pravoslavne crkve. U nekim pravoslavnim gimnazijama moji romani „Igra anđela“ i „Zapis duše“ bili su u lektiri, a ja sam bila dobitnik dve ruske književne nagrade. Srbiju je u Rusiji predstavljala delegacija od deset pisaca. Među njima nije bilo mesta za mene. A bilo je za osam autora bez ijednog prevoda na ruski. Sledeće, 2016. godine izlašlo je nemačko izdanje romana Ženski rodoslov i moj nemački izdavač je o tome obavestio naše Ministarstvo kulture, sa predlogom da zajedno predstave roman na Frankfurtskom sajmu -  tom najvećem sajmu knjiga na svetu. Iz Ministarstva su ih odbili, sa obrazloženjem da je delegacija pisaca već sastavljena, i još su imali obraza da se meni obrate pismom i pozovu me da, „kada dođem u Franfurt posetim štand Srbije – biće im drago da me vide“. Ima toga još, dovoljno za poseban intervju, ali i ovo što sam pomenula može da posluži kao odgovor na Vaše pitanje. Ali, sve su to kamenčići u cipeli. A ja, Bogu hvala, idem dalje. I jedino je važno dokle ću stići.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU