NAJVEĆE TAJNE VELIKIH SRPSKIH NAUČNIKA: Nikada ne biste ni pomislili šta se sve zapravo dešavalo

Urednik edicije posebnu pažnju skreće na Petrovića Alasa, od čijeg rođenja se navršava 150 godina

Mihailo Petrović Alas je na posao stizao u šest ujutru, Milutin Milanković je bio velika spavalica, bez kočnica Dobrivoja Božića niko u prvoj polovini 20. veka nije hteo da kupi vagon, a o Jovanu Cvijiću se mnogo pisalo u inostranstvu.

Ovo su samo neke od zanimljivosti sadržane u ediciji „Život i delo srpskih naučnika“, u kojoj je do sada objavljeno 15 knjiga, šesnaesta je u štampi, a priprema se materijal za sedamnaestu.

Urednik edicije, akademik Vladan Ðorđević podsceha da je inicijator osnivanja Odbora za proučavanje života i rada naučnika u Srbiji i naučnika srpskog porekla, koji će se baviti ovom edicijom, bio agrotehnolog akademik Miloje Sarić. Odbor je osnovan 1992. godine, ali je prva knjiga edicije izašla tek 1996.

U međuvremenu Odbor je napravio spisak od oko 200 naučnika iz oblasti prirodno-matematičkih, tehničkih i medicinskih nauka, velikog raspona, te je tako Pavle Ergenđelac rođen 1766. godine, a najmlađi je Branko Popović rođen 1934. Na oko 8.500 stranica obrađene su biografije 186 naučnika sa punim bibliografskim podacima.

Ðorđević za Tanjug kaže da se krajem 18. i početkom 19. veka nije moglo očekivati da se naučnici cene po tome koliko radova su objavili u časopisima ili koliko su drugi naučnici citirali njhove radove.

„U njihovom radu bilo je mnogo prosvetiteljstva, trebalo je prosvetiti narod. Kada posmatrate opus Milana Jovanovića Batuta, jednog od osnivača Medicinskog fakulteta, kod njega nećete naći mnogo pravih naučnih radova, ali njegove zasluge u prosvetiteljskom radu bile su ogromne“, primetio je Ðorđević objašnjavajući kriterijume za izbor naučnika koji će se naću u ediciji.

Kod naučnika koji su kasnije živeli i radili, kada se Srbija osamostalila i ojačala veze sa inostranstvom, cenio se njihov istinski naučni doprinos, broj kvalitetnih radova štampan i kod nas i u inostranstvu, citiranost tih radova, koliko su bili cenjeni u inostranstvu pa su se tu našli Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Jovan Cvijić, Milutin Milanković.

„O Jovanu Cvijiću je neverovatno mnogo pisano u inostranstvu iako je sve što je uradio - uradio ovde, a bio je neverovatno cenjen van zemlje“, konstatovao je Ðorđević.

On navodi da su naučnici nekada imali mirniji život, nisu imali kompjutere, pisali su olovkom na hartiji i uprkos tome objavljivali su vrlo obimne knjige.

„To su ljudi koji su imali neverovatno strpljenje, a svako od njih je imao dosta težak život. Mnogi su potekli sa sela. Recimo Jovan Žujović i Sarić potekli su iz sela Nemenikuće sa Kosmaja. Danas se tamo kolima stigne za sat i po, ali tada je to bilo strašno daleko od Beograda i ne verujem da su oni pre nego što su došli na studije i jedan jedini put bili u Beogradu“, ispričao je Ðorđević i dodao da je recimo matermatičar Mirko Stojaković, član SANU i profesor u Novom Sadu, odrastao u domu za ratnu siročad.

Urednik edicije posebnu pažnju skreće na Petrovića Alasa, od čijeg rođenja se navršava 150 godina.

„Možda će neko ove godine reći da je on bio naš najveći matematičar. Neko priča da je to Jovan Karamata. Mika Alas je konstruisao prvi analogni računar na svetu koji je bio izložen i nagrađen u Parizu. Pokušao je i da matematiku koristi u proučavanju različitih društvenih fenomena pa se smatra pretečom kibernetike“, istakao je on.

Ðorđević podseća i da je Alas bio dobar prijatelj sa Milankovićem.

„Oni su na univezitetu delili sobu, ali su se vrlo retko sretali u njoj, jer Mihailo Petrović Alas kao dobar ribar imao je naviku da ustaje strašno rano i dolazi na posao u šest sati ujutru, a Milanković je bio velika spavalica i spavao je do podneva i ostajao na poslu do 23-00. Postoji anegdota da je Milanković bukvalno naterao Alasa da ono što je napisao prevede na francuski, rekavši: Ako ostane na srpskom, onda ćemo tu tvoju knjigu razumeti samo ti i ja. Šteta je“, kazao je Ðorđević.

U 17. knjizi naći se inženjer Dobrivoje Božić.

„U prvoj polovini 20. veka njegove kočnice su bile najbolje na svetu. Niko nije hteo da kupi vagon koji nije imao kočnice sistema Božić. Zanimljivo je i da je Božić po broju patenata treći kod nas, prvi je Tesla, pa Pupin“, ispričao je Ðorđević.

On je pomenuo i fiziko-hemičara Dragoljuba Jovanovića za koga su imali problem da nađu autora koji će pisati o njemu.

„On je proveo punih osam godina radeći sa Marijom Kiri u Parizu, a onda se vratio ovde, postao profesor i dobio zadatak da ispita radioaktivnost vode u Sokobanji. Kada je završio taj posao kralj Aleksandar ga je pozvao na razgovor da mu zahvali i pitao ga je da li može nešto da učini za njega. Jovanović je imao samo jednu želju da svog talentovanog studenta postavi za svog asistenta, iako nije bilo mesta. Taj student je bio niko drugi do Pavle Savić“, otkriva Ðorđević detalje iz 17. knjige koja je u pripremi.

U ediciji zastupljeni su samo takozvani „prirodnjaci“, iako je prvobitna ideja akademika Sarića i Odbora bila da se njome obuhvate sve naučne discipline i društvene nauke, književnost i umetnost, međutim, saradnju sa Odborom prihvatila su samo odeljenja prirodnih nauka.

Ðorđević naglašava da to nikako ne znači da iste takve veličine ne postoje na drugoj strani, ali primećuje da su književnici i umetnici poznatiji široj javnosti od matematičara pa je možda i to jedan od razloga zašto su odeljenja odbila saradnju.

On je rekao da kada bi sada počeli da pišu o književnicima, ili umetnicima, godinama bi se osećala neuravnoteženost u zastupljenosti jedne i druge grupe naučnika/umetnika u okvirima edicije, što ne bi bilo pravedno.

Smatraju, naveo je Ðorđević, da bi Akademija trebalo ozbiljno da razmotri mogućnost osnivanja još jednog, ili možda čak dva odbora, koji bi se posvetili izučavanju života i rada naših najistaknutijih naučnika koji su se bavili društvenim naukama, kao književnika, umetnika da ne bi vreme učinilo svoje i dovelo do zaborava.

Glas javnosti / E02S

SKINI APLIKACIJU