STRADANJE SRBA KOJE NE SMEMO ZABORAVITI: Setimo se preteče modernih logora u kojem su svoje živote za slobodu položili deca, žene i starci

Zamislite da svakog dana idete 35 kilometara na posao. Ali, ne prevozom, nego peške. I da nemate platu. Plata vam je što ste živi. Zamislite da na poslu kopate kamen.

Ili, gradite fabriku. Ili kopate vodovod. Od hrane, dobijete pola vekne hleba. Svaki drugi dan. Ponekad supa, ko zna od čega. Grejanja nema, drvene barake kroz čije nesavršene zidove huče ledeni vetar je mesto stanovanja. Ne i odmora, jer nema odmora: ili se noću spava, ili se ide na posao. Svaki dan, oko 18 kilometara u jednom pravcu, pa isto toliko nazad. Peške. Dok ne umrete. Ako vas pre toga neko ne ubije kundakom jer ste Srbin. Ili vas pokosi tifus ili neka druga strašna bolest. Ili se, prosto, otrujete jer sa đubrišta uzimate ostatke bačene hrane, često presne, koja nije bila dovoljno dobra ni da se skuva. Ili vam promrzline dođu glave. Nemate obuću, bosi idete bilo da je leto, ili ona zima. Odeća više nije odeća, rite su to, dronjci. I ne čudi, jedino to i nosite tri godine. Pritom, nema veze da li ste muško ili žensko. Imate li 92 ili osam godina. Nema veze da li ste vojnik ili civil. Ne, ništa nema veze, samo da ste Srbi.

Svi znate za Zejtinlik, 7.441 naših predaka je tamo ostavilo kosti tokom Solunskog fronta. A znate li za mesto na kome leži 7.670 njih, pomrlih i ubijenih u Velikom ratu? Ovo je priča upravo o tom, "Severnom Zejtinliku" našeg stradanja.

Bohemija. Sada Češka, ne tako davno Čehoslovačka, a u vreme kada ova priča počinje - Austrougarska. Tu, na severozapadu Češke, u nekadašnjem Hajnrihsgrinu, oformljen je logor za ratne zarobljenike. Tako je bar trebalo da bude, kada su prvi zarobljeni Rusi dovedeni u junu 1915. Dovedeni su i neki zarobljeni italijanski vojnici. Ali, kada je trojnim napadom Austrougarske, Nemačke i Bugarske u zimu 1915/1916 usledio slom Srbije, u novoizgrađeni logor u Hajnrihsgrinu počeli su da dovode naše pretke. Samo... Ne jedino vojnike, već i civile. Žene i decu. Starce. Zapravo, od 66.000 zarobljenika, ograđenih bodljikavom žicom i pod surovom stražom Austrougara, više od 40.000 je bilo Srba. A od njih, oko 12.000 civila. 

Umiralo se svaki dan. Iako je Hajnrihsgrin, po žicama i reflektorima, bio tek preteča koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata, u njemu se stvarno umiralo svaki dan. Ponekad od batina stražarskih. Ponekad od pucnja, iz obesti, za koje niko nije nikada odgovarao. Češće od gladi. Još češće od mučenja teškim radom. Kamen se kopao nedaleko od logora. Ali, onih 18 kilometara dalje išlo se u Sokolov, da se gradi fabrika. Peške, svaki dan. Po 18 kilometara tamo i amo. A u međuvremenu rad. Gradile se i pruge. Austougari su za to vreme radili se našom decom. O, naročito sa decom. Ona su bila odvojena u posebne paviljone, u kojima su - prevaspitavana. Šta to tačno znači možete da zamislite i sami, sada kada znate koliko se vodilo računa o tome da prežive odrasli porobljeni Srbi.

Parče hleba na dan, prozirna supa ponekad i - rad, uvek. Do smrti. A bilo je smrti u Hajnrihsgrinu baš mnogo. To mesto je, kada Austrougarske više nije bilo, preimenovano u Jindrihovice, po češkom nazivu za njega. I sada se tako zove. Nije daleko od čuvene banje Karlovi Vari, tek 25 kilometara. Nije smrt nikada ni daleko od života. Niti mučenje nemoćnih od uživanja nezainteresovanih.


U Jindrihovicama je najstariji umrli zatočeni Srbin imao 92 godine. Neki kažu sveštenik, neki da je čak bio episkop. Najmlađi koji je tamo skončao bio je njegov praunuk, imao je samo osam godina. Da ispričate osmogodišnjacima sve ovo, verovatno vas ne bi vas razumeli. Ali, ni osamnaestogodišnjake ne uče o Jindrihovicama.

Mauzolej koji je izgrađen tamo posle Velikog rata sadrži kosti 7.570 naših predaka. I 189 Rusa. U obližnjem šumarku, koji nije postojao u ono vreme već je to bilo groblje, leže posmrtni ostaci još oko stotinu Srba. Leže i njihovi spomenici, zaboravljeni od svih nas. Redom, Dušan Nedeljković, rezervni pešadijski kapetan 1. klase, Kruševac, rođen 1876. – umro 27. novembra 1916; Božidar Rajković iz Požarevca, rođen 1895. - umro 9. aprila 1918; Stanko Stojković, svršeni pitomac vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu, rođen 1885. – umro 22/23. juna 1917...

U mauzoleju su hiljade kutija, dugih 79 santimetara, širokih i visokih po 30. U tu kosturnicu smeštene su kosti 7.570 Srba. Koje ne moramo da znamo po imenima, zna njih Bog, kao i svakog mučenika. Ali, moramo da znamo za naš "Severni Zejtinlik". Za osmogodišnjake koji su tamo umirali. Ili sluge Božije, 92 godine stare. Ili one vojnike koji su branili ideju o slobodi. Ili žene, koje su baš u Jindrihovicama skončale.


Da, zamislite da svakog dana idete 35 kilometara na posao. Ali, ne prevozom, nego peške. I da nemate platu. Plata vam je što ste živi. I, zamislite da na poslu kopate kamen. Od hrane, dobijete pola vekne hleba. Ali ne svaki dan, već svaki drugi. Obuće nema. A od odeće, samo rite. Rad i batine. To su sledovanja, jer ste se usudili na nešto strašno - da ne odustanete od slobode.

Zamislili?

E, onda ste počeli da vraćate dug precima. Bog duše da im prosti.