Za nas SA KALDRME postoji SAMO JEDAN KRALJ, što bi rekao Bora: NARAVNO DŽEJ!

Rupe u zidu mogu se zatvoriti na razne načine. U zavisnosti od epohe i tehničkih dostignuća. Počelo je sa blatom i kamenom, nastavilo daskom i oblicom, stiglo se do maltera i cigle. Kroz rupe duva, vlaži, otkriva intima. „Vetrovi nas lome“. A ne može svako da „tera po svome“.

Za nas sa kaldrme postoji samo jedan kralj. Što bi rekao Bora: „naravno, Džej“.

Probušio mi je veliku rupu u duši. Za moje dobro. Da bolje zvučim dok ovo pišem…

 Za rupe u duši nema purpene. Te rupe ostaju zauvek otvorene i što ih je više, raskošniji tonovi izlaze iz Panove frule, nevidljivog rasporeda otvora na nevidljivoj dobroti i naivnosti onoga koji svojom probušenom srećom večno sjedinjuje sve naše slabosti i radosti.

Kad bi čovek mogao da doraste do svoje nesrećne sudbe, ljudi bi bili kao džinovi iz bajke, krovovi kuća probijali bi oblake a umesto anđela, nedostižnim vrhovima nebeskih visina šetale bi kape, šeširi i po neka ćela glava. Zato je sudbi dovoljan maleni rast, krupne oči, „noge ko u čigre“ i glas koji u večnosti odjekuje. Za žitije „garavog sokaka“ dovoljani su sunce, asfalt, ulica, šine, tramvaj, štajga, tri šibice i puno, puno rupa na duši.

„Dogodine biće, dve godine duge“, i maleni šešir koji poskakuje u nedostižnom ritmu dorćolskog zvrka koji se kreće bez pokreta, koji pleše bez reda i poretka, koji je kadar „na strašnome mestu biti i postojati“ bez ognja i mača, uz najžešće mangupe veka, pesmom, suzom i osmehom i izbušenom dušom. Rane devedesete; Dorćol; stojim šest sati u redu za benzin na pumpi u Francuskoj; gledam u crkvu, dremam, kunem, psujem, čekam; duboku noć preseca škripa kočnica „crnog jajeta 80“ što preko reda staje na pumpu; iz vozila izlazi nas dvadeset spremnih da se šibamo; pojavljuje se Džeki: „šta je glodari, vratite se u konzerve, samo da sipam i idem, neću da vam smetam“; svi se vratimo u kola. Rane dvehiljadite.

Kod Miće Softića se ozbiljno dogovaramo da mu pomognem da napiše roman BELA ŽENA, ali da bude njegov, ne moj ili zajednički, samo da pomognem. „Uspeo sam u životu“, družim se sa Džejom. Ma, ne družim se, Džej me voli, rekao je Krci. Bio je onaj Šaban, bio je ovaj Šaban. Kraljevi. Na listama svetske muzike, u izbama sevdaha, pod šatrama vašara, na krovovima sveta. Rispekt. Za nas sa kaldrme postoji samo jedan kralj. Što bi rekao Bora: „naravno, Džej“.

Nije došao da napišemo knjigu. Poslednji put smo se grlili i ljubili pre petnaest dana. „Ne palite zamnom sveće“. Probušio mi je veliku rupu u duši. Za moje dobro. Da bolje zvučim dok ovo pišem, jer danas je „nedelja, i svi smo tu, a njega sa nama nema…“. Plačem kao kada mi je ćale umro. Džeki, brate, pevaj kroz sve rupe na duši kroz koje izlazi božiji glas i anđeoski osmeh.

Autor je Đorđe Sibinović jedan od najuglednijih beogradskih advokata.

(Glas javnosti/Sedma sila)

SKINI APLIKACIJU