Psiholog objašnjava zašto mislimo na one koji su nas odbili

Postoji neko o kome i dalje razmišljaš, iako znaš da nije trebalo da ostane. Neko ko te nije izabrao, bar ne na način na koji si ti birala njega. I sve je odavno gotovo, ali u glavi kao da i dalje traje nastavak koji se nikada nije snimio.

To nije slabost, i nije nostalgija. To je ono što psiholozi zovu - limerencija. Stanje između zaljubljenosti i opsesije, kada se u mislima ponavlja scena, miris, rečenica, kao da će jednom, ako ih dovoljno puta odigraš, dobiti drugačiji kraj.

Kad ne dobijemo ljubav, mozak pravi sopstvenu verziju

Američka psihološkinja Doroti Tenov, koja je prva opisala limerenciju, pisala je da čovek tada ne voli stvarnu osobu, već ideal koji je sam stvorio. U prevodu: ne mislimo na njega, mislimo na ono što je mogao da bude.

Kad te neko ne izabere, ostane rupa u narativu. I naš um je popuni zamišljenim dijalozima, alternativnim scenama, porukama koje nikad nisu stigle. Zato i dalje razmišljamo o ljudima koji su nas odbili - jer u toj nepravdi ima mnogo neizgovorenog. To nije ljubav, to je želja da se razume kraj koji ne razumeš.

Zašto nas privlače oni koji ne mogu da nas vole

Psiholozi danas sve češće govore o emocionalnoj nedostupnosti - i to ne samo kao problemu "hladnih muškaraca", već kao obrascu koji i sami biramo.

Stručnjaci objašnjavaju da nas često privlače ljudi koji ne umeju da nam daju ljubav zato što u toj udaljenosti osećamo - sigurnost. Ako ne dobijemo sve, ne možemo ni sve da izgubimo.

Privlačnost prema onome ko nas ne bira, u stvari je odbrambeni mehanizam. Bol koji razumemo deluje sigurnije od sreće koja nas može razoriti. I tako ponavljamo iste izbore, samo s novim imenima.

Mozak pamti emociju, ne kraj

Naš mozak je varalica. On ne pamti stvarnost, nego osećaj koji je imao uz tu osobu. Zato i kad znamo da nije bilo ispravno, nešto u nama traži još samo jedan krug, još jednu poruku, još jedno "šta da je". Ali svaki put kad to uradimo, u stvari hranimo uspomenu, a ne vezu.

I to je ono što nas najviše umara - ta tiha glad za zatvaranjem kruga koji nikada nije postojao.

Kako prestati da misliš na njega

Psiholozi kažu da je prekid misli jedini pravi lek. Ne prekid kontakta, nego prekid dijaloga u glavi. Da priznaš sebi: nije bio tvoj zato što nije znao kako da bude. I da prestaneš da čekaš objašnjenje koje ti neće stići - jer ti si jedina koja ga može napisati.

Prvi korak je jednostavan, ali bolan: izgovori sebi "ja te ne biram nazad."

Kad to stvarno kažeš, i stvarno čuješ - mozak konačno razume da je priča završena. I onda prestaješ da misliš na njega. Ne zato što ga zaboravljaš, nego zato što više ne moraš.

I to je, paradoksalno, dobra vest - jer ako je ta verzija postojala jednom, može ponovo. Samo ovaj put bez čekanja da nas neko izabere.

Glas javnosti T02S