Dete „broj jedan” u roditeljskom srcu: Da li to postoji i ko je?

Kvalitet „uklapanja” roditelja i dece zavisi od nečega što se stručno naziva „anlage” – komplementarnosti psihofizičkih osobina deteta u odnosu na ličnost majke ili oca, objašnjava psiholog Maja Antončić

„Kada sam bio mali, moja najbolja prijateljica bila je dve godine mlađa od mene. Ja sam imao srećno detinjstvo, mamu i tatu koji su me voleli i razumeli i osećao sam se kao voljeno dete. Ona je imala nesrećno detinjstvo, mamu i tatu koji su je grdili i osećala se kao nevoljeno dete. Mi smo se igrali u istoj ulici, živeli smo u istoj kući, na istom spratu i bili smo – brat i sestra.”

Iako pred zapisom Džordža Mikaša svi civilizacijski mitovi o roditeljskim emocijama padaju kao kula od karata, uverenje da su emocije majke i oca prema deci pravilno raspoređene kao na apotekarskoj vagi opstaje uprkos osećanju mališana da srce njihovih roditelja nije baš podeljeno na pola. I dok će svaki roditelj do poslednjeg argumenta braniti stav da se pri odsecanju dva prsta oseća ista količina bola, baš kao što se pri pogledu na dvoje dece oseća ista količina ljubavi, u stvarnosti će neki od njih slaviti rođenje deteta određenog pola i uticati da se jedno od njih oseća kao „princeza” a drugo kao „žaba”.

Najnovije istraživanje Aleksandra Jensena sa američkog univerziteta Brigam Jang i Mekela Džorgensen-Velsa sa kanadskog univerziteta Vestern juniversiti govori da kćerke, starija deca, kao i ona koja su savesnija ili prijatnijeg ponašanja, imaju bolji tretman od strane roditelja. Autori ove studije ukazuju da nalazi imaju važne implikacije, pošto su ranija istraživanja sugerisala da različit odnos roditelja prema deci može da ima negativne posledice po njihov razvoj. Ovom studijom obuhvaćena su deca u Evropi, SAD i Kanadi, a profesorka primenjene psihologije Lori Krejmer sa univerziteta Nortistern u Bostonu ističe da je njen ključni nalaz taj da ponašanje dece može da utiče na stav roditelja prema njima. Ona je dodala da su ipak potrebna dodatna istraživanja da bi se ispitalo da li i različit odnos roditelja prema deci unutar jedne porodice utiče povratno i na temperamente dece.

Psiholog Maja Antončić ističe da je nauka o duši odavno došla do saznanja da roditelji imaju različit odnos prema svojoj deci, iako obično žele da ih podjednako vole i ponašaju se isto prema njima.

Bebe zapravo mnogo ranije usvajaju govor, nego što se mislilo

„Kvalitet odnosa između roditelja i dece počinje da se gradi i pre dolaska deteta na svet i zavisi od svesnih i nesvesnih očekivanja koje roditelji imaju u odnosu na nerođeno dete. Tako neki roditelji žele dečaka, koji se arhetipski doživljava kao naslednik porodičnog prezimena, a neki priželjkuju devojčice, neki više vole mirne bebe, jer ih one asociraju na (buduću) dobru i poslušnu decu, a neki se toga plaše jer nikada ne znaju kako se beba oseća. U svakom slučaju, odrastanje deteta u velikoj meri zavisiće od toga koje je dete ’broj jedan’ u roditeljskom srcu”, kaže naša sagovornica i dodaje da u psihologiji ne postoje egzaktni zakoni poput onih u fizici i hemiji, pa ne postoji ni način da se odredi iks faktor koji utiče na količinu ljubavi koja se poklanja različitoj deci.

Međutim, iskustvo govori da kvalitet „uklapanja” između roditelja i dece zavisi od nečega što se stručno naziva „anlage”, što pojednostavljeno možemo objasniti kao komplementarnost psihofizičkih osobina deteta u odnosu na ličnost majke ili oca. Zbog toga će se neki roditelji više vezati za dete istog pola, ili za dete koje mu je temperamentno sličnije nego za dete koje je „kopija” partnera, neki će pružati više emocija slabijem, a neki jačem detetu. Jedno intelektualno superiorno dete biće različito vrednovano u porodicama koje visoko vrednuju intelektualna postignuća u odnosu na one u kojima se vrednuje lepota. Ako dete fizički i temperamentno podseća na nekog člana porodice sa kojima je otac ili majka u konfliktu, roditelj na nesvesnom nivou može razviti negativne emocije prema detetu koje je na svet došlo baš sa tim „paketom” gena. Rečju, ako je moguće pronaći psihološku formulu koja će objasniti emocionalni odnos, onda su to ličnost roditelja i temperament deteta. Ili, kako je to duhovito primetio jedan psiholog, ako temperamenti roditelja i deteta nisu usklađeni, oni ne razumeju signale jedno drugog i ponašaju se kao da potiču iz različitih galaksija.

Emocionalni odnos, međutim, nije statička psihološka kategorija, već se razvija i menja u zavisnosti od sazrevanja roditelja i deteta. Postoje roditelji, objašnjava naša sagovornica, koji se ne snalaze sa malom decom ili „briljiraju” kada dete uđe u pubertet. Dešava se i da deca odrastaju u potpuno različitim životnim okolnostima – prvo dete može da odrasta u vreme kada se roditelji nalaze u materijalnoj i profesionalnoj krizi i nemaju dovoljno vremena ni psihičkih kapaciteta da se posvete detetu, jer se bore za egzistenciju. Međutim, drugo dete može doći u porodicu kada su roditelji prebrodili materijalne probleme i karijerno napredovali, pa su mnogo emocionalno dostupniji nego što su to bili prvom detetu. Drugim rečima, jedni isti roditelji mogu biti sjajni prema jednom, a „katastrofalni” prema drugom detetu, bez obzira na njegov pol, karakter ili temperament. Naravno, celu priču o neuravnoteženoj roditeljskoj ljubavi treba shvatiti uslovno, jer postoje mame i tate čije je srce zaista podeljeno napola.



Glas Javnosti/ P02S

SKINI APLIKACIJU