"Nisu svi roditelji oduševljeni idejom da je poželjno da savremeno dete pre škole nauči da čita, računa, čak i piše, jer ništa od ovoga ranije nije bilo potrebno. Ni sada se zvanično ne zahteva da se ove veštine poseduju do prvog razreda, ali iskustvo popkazuje da sve više roditelja priprema na ovaj način mališane za školu.
Ranije su svi predškolci bili u približno jednakim uslovima: većina je pohađala vrtiće, gde su se deca igrala i bavila fizičkim radom, a neposredno pre škole su se malo pripremala za školski život, pre svega, psihički. Kao rezultat toga, deca su išla u školu sa skoro istim nivoom znanja. Uvek je bilo učenika koji su, na primer, bili ispred svojih vršnjaka u veštini čitanja, ali to su bili prilično izolovani slučajevi.
Sada u predškolskom periodu deca prolaze kroz potpuno različite puteve razvoja. Neko putuje svetom i govori tri jezika. Neko je odgajan u porodici i ne pohađa nikakve ustanove pre škole. Neko je, naprotiv, morao da ide na beskrajne časove. A neko ide u vrtić. Vrtići se međusobno razlikuju i po programima razvoja. U mnogim vrtićima, posebno privatnog tipa, na primer, igranju uloga se ne poklanja velika pažnja, ali su deca izuzetno intelektualno opterećena. Negde je situacija upravo suprotna.
Prvi problem koji danas vidim je ogromna količina motoričkih poteškoća (jednostavno rečeno, deca ne samo da nisu spremna da savladaju veštinu pisanja, već jednostavno da zadrže statičan položaj za stolom). Drugi blok problema: teškoće u govoru, a treći - nezrelost socijalnih veština i proizvoljno regulisanje njihovih aktivnosti.
Dakle, na ulazu u školu imamo sedmogodišnjake različitog stepena razvoja: neki, uslovno, ne znaju ni slova, dok drugi već tečno čitaju književne tekstove. Takvu nastavu je teško izvoditi ujednačenim tempom, a, po pravilu, deca koja znaju manje pate, dok druga moraju brzo da sustignu.
U takvim uslovima, nastavnik ne može da obuči svako dete u skladu sa njegovim nivoom znanja i veština, on jednostavno postavlja određeni opšti pravac, zapravo, delujući kao metodičar i mentor. Pri tome, neka deca rade mirno i samostalno, dok druga to ne mogu.
Zato i dalje preporučujem da unapred pripremite dete za školu, ali to se mora učiniti mudro!
Ne preterujte sa prpremom deteta za drugi razred, već to uradite planski. Pre svega, važno je pripremiti ruku deteta za pisanje. Da biste to uradili, potrebno je da redovno razvijate mišiće ruke, dajte im da angažuju rukice sa olovkom ili plastelinom. Dete predškolskog uzrasta treba da bude sposobno da radi svojim rukama - petlja, vaja, crta, seče.
Vrlo često roditelji kažu: "Moje dete ne voli ove aktivnosti." Zaista, postoje takva deca, i oni, po pravilu, već imaju problema sa finom motorikom. Zadatak roditelja je da osmisle zanimljive aktivnosti, nekako očaraju dete, čak i ako ono baš ne želi da to radi. Sada u prodaji postoji mnogo priručnika, bojanki, kompleta za kreativnost - uvek možete pronaći nešto što vam se sviđa.
Ako se ne bavite razvojem ruke i grafomotorike, onda postoji rizik da će dete u školi najverovatnije izgubiti motivaciju, osećaće stres i odbijati da izvrši zadatke. Upoređivaće se sa vojim drugovima iz razreda, dobijaće negativne kritike od nastavnika i može se javiti frustracija.
Naravno, možemo računati na to da će sedmogodišnje dete koje ne čita ići u školu, otkrivati azbuku i lako naučiti da čita. Tako može i biti ako je potpuno zdrav i razvijen, ali iz nekog razloga jednostavno nije naučio da čita.
Nažalost, praksa pokazuje da sve nije tako jednostavno: ima mnogo dece sa specifičnim teškoćama u čitanju koje nisu vidljive pre početka učenja. Njihovi razlozi su različiti: od nedostatka u razvoju određenih viših mentalnih funkcija do nezrele samoregulacije, kada dete jednostavno nije u stanju da zadrži pažnju.
Opet, ako dete mlađe od 7 godina nije pokazalo interesovanje za čitanje, a kada je pokušavalo da mu nešto pokaže ili kaže, oduprlo se, onda je ovo i poziv za buđenje za roditelje.
Živimo u bogatom informacionom polju: slova, reči i tekstovi su svuda i dete neće moći da ih ignoriše. Ali ako u dobi od 6-7 godina nema interesovanja za ovu temu, onda, najverovatnije, dečji mozak ne zna kako pravilno obraditi takve informacije. I ovde je neophodno razumeti razloge.
Što je najvažnije, nećete znati za ove probleme dok ne počnete da učite svoje dete da čita. Zato je važno igrati se slovima i rečima neko vreme pre škole: da bi se razumelo koliko dete u principu uzima ovaj materijal. Zatim, ako postoje poteškoće, imaćete vremena da ih rešite. U prvom razredu dečji resursi će biti posvećeni adaptaciji u školu, a biće teže rešavati korektivne probleme. Što dete bolje čita, lakše mu je da uči.
Ako je dete krenulo u školu i nikada se nije susrelo sa veštinom čitanja, onda će mu biti teže. Za mene je idealan period za upoznavanje sa čitanjem stariji predškolski uzrast. U ovom trenutku dete uživa u čitanju (ako roditelji čitanje ne pretvaraju u beskrajni pritisak, praćen kritikom), čita znakove, jednostavne reči, zatim kratke rečenice, ispituje knjige sa svojom majkom, čita natpise slika. I sve ovo nije nasilno i razvučeno u vremenu. Dakle, automatizacija veštine ide glatko, a dete se može izvežbati za godinu i po dana.
Matematika
Ne volim kada petogodišnjaka stave za radni sto, daju mu list sa primerima i nateraju ih da uči. Takva obuka neće dovesti do ničega dobrog, pogotovo ako samo dete nije oduševljeno time. Ali važno je dati predškolcu osnovne matematičke pojmove, određenu osnovu na kojoj se zasniva matematika. Ranije se ovaj minimum davao u vrtićima. Sada vidim da za mnogo dece ovi elementarni matematički pojmovi nisu razrađeni.
Hajde da prvo opišemo šta ja, kao neuropsiholog, gledam kod dece i o kakvim matematičkim predstavama treba da govorim pre škole. A ako ne rešavate primere u priručnicima, šta da radite?
Verujem da se osnovne matematičke ideje o količini, sastavu broja, brojevnom nizu – sve to može i treba razraditi pre škole. Škola ovo neće dati, tamo će dete odmah naići na apstrakciju, radiće sa brojevima, sa označavanjem količine u obliku brojeva. U školi je sada slaba vidljivost, pomoćni materijal za brojanje (računaljka) se praktično ne koristi. Ako dete nije preživelo ovu fazu vizuelnog rukovanja predmetima, onda će mu biti teže da nauči.
Počnite da se igrate matematike sa svojim detetom. Mnogi predškolci ne razumeju elementarne stvari: smenu godišnjih doba, meseci, dana u nedelji, raspored.
Ponekad pitam dete: "Kojim danima plivaš?" I ispostavilo se da kod neke dece čak i sam koncept da postoje ciklusi, nedelja, a za nedelju dana, na primer, postoje aktivnosti koje se ponavljaju, kao da ne postoji. Oni žive u sistemu jednog dana, samo ovde i sada.
Za njih je i jučerašnji dan danas veoma apstraktan. Ali druga deca odmah vide ovu vezu, vide sebe u prostoru i vremenu, lako govore o svom rasporedu. Takvom detetu u školi će biti mnogo lakše, čak ni sa stanovišta matematike, već sa stanovišta neke opšte samostalnosti i odgovornosti za svoje postupke, razumevanja: gde sam, ko sam, zašto sam."
Glas javnosti/Yumama