Zašto se psihijatrijska bolnica zove Laza Lazarević
Autor: Glas javnosti
Srbija je 1861. godine odlukom knjaza Mihaila Obrenovića dobila prvu psihijatrijsku bolnicu "Dom za s uma sišavše" u Doktorovoj kuli, privatnoj kući, podignutoj 1824. godine, a građevina u očuvanom stanju i danas pripada Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza K. Lazarević".
Lazu Lazarevića znamo kao književnika koji stoi iza pripovedaka „Prvi put sa ocem na jutrenje“ i „Sve će to narod pozlatiti“, ali malo ko zna da je on bio vrsni lekar koji je za kratko vreme koliko je živeo napravio pravi bum u medicini.
Laza Lazarević je objavio stručne i naučne radove iz više medicinskih oblasti: oftalmologije, hirurgije, ginekologije, infektologije, bakteriologije, a najznačajnije iz oblasti neurologije.
– Bolesnici s mentalnim poremećajima primani su na lečenje po nalogu suda, što je neretko bila praksa i u naprednijim zemljama Evrope i Zapada. U arhivi i dokumentaciji bolnice „Dr Laza K. Lazarević“ u periodu od 1880. do 1887. godine čuva se 156 istorija bolesti u koje su unete „lekarske svedodžbe“, a 50 je svojom rukom pisao i potpisao dr Laza K. Lazarević. On je u navedenom periodu opservirao gotovo trećinu hospitalizovanih duševnih bolesnika ondašnje cele Srbije.
Školovanje i posao
Laza Lazarević je rođen 13. maja 1851. godine u Šapcu. Otac mu se zvao Kuzman i po zanimanju je bio trgovac. Majka mu se zvala Jelka. Udala se za njegovog oca sa samo petnaest godina. Imao je tri sestre. Kada je Lazarević imao devet godina njegovu porodicu zadesila je teška tragedija. Umire mu otac, koji je bio stub porodice. Tada svu brigu o četvoro dece preuzima njegova energična majka. Postavlja se autoritativno, vapitava ih i dalje patrijarhalno, kako je to činio njen muž, dok je bio živ.
Osnovnu školu pohađa u Šapcu, kao i četiri razreda gimnazije. Od ranog detinjsva pokazuje veliki interes za pisanu reč, pa i tada, vrlo često čita knjige raznih svetskih autora. Godine 1867. upisuje Pravni fakultet tadašnje Velike škole. U tom periodu studija pokazuje veliki interes za ruski jezik i književnost, pa tako čita velike ruske pisce kao što je Pisarev. Svakako da su ovi vrsni književnici imali veliki uticaj na njegov književni rad i stvaranje.
Godine 1871. dok je studirao pravo, imao je čast, kao uzoran student, da dobije stipendiju kako bi studirao medicinu u Berlinu, čiji je Medicinski fakultet bio jedan od najcenjenijih i najprestižnijih u Evropi. Tamo su profesori bili uspešni naučnici. Ali, Lazarević ipak završava studije prava, pošto mu stipendiju oduzimaju zbog tadašnjih političkih problema. Iduće godine opet dobija stipendiju za medicinske studije i odlazi u Berlin. Prekida studije za vreme rata na dve godine. Odaziva se mobilizaciji i vraća se u svoju zemlju. Tokom rata pomaže u lečenju ranjenih, za šta je i odlikovan. Studije medicine nastavlja u Berlinu, gde je 1879. godine i diplomirao sa najvišim ocenama. Potom se vraća u Beograd i počinje da radi kao lekar.
Ljubavni život
Laza je imao mnoge bezuspešne ljubavi koje su ga inspirisale na veliki književi rad. Svoju suprugu sreće sasvim slučajno i što je najbizarnije – ženi je još slučajnije. Naime, kada se vratio sa studija u Beograd, počeo je da radi kao doktor. Svi su hteli da se druže sa njim, jer je bio mlad i obrazovan, perspektivan čovek. Tako ga jednom prilikom na večeru zove i sin predsednika Vlade, Kosta Hristić. Na toj večeri je bila i njegova sestra Poleksija. Vođen prijatnim razgovorom, kojom čašicom viška – Laza je poljubio Poleskiju, a njen brat Kosta je to shvatio kao veridbu. I tako Laza nije imao kud nego da oženi Poleksiju.
– To nije brak iz ljubavi, ni brak iz računa – rekla je Lazina majka koja je bila tužna zbog ovog „ljubavnog“ saveza.
Ipak, Laza je sa Poleksijom dobio četvoro dece, od kojih im je dvoje preminulo. Kuzman je umro kada je imao godinu dana, a Vladan kada je imao dve godine. Laza nije mogao sebi da oprosti što nije izlečio sinove, a sam je bio ugledan doktor.
Smrt
Uprkos svim svetskim lečilištima i najboljim savetima i sopstvenom znanju, Laza Lazarević umire u 40oj godini od tuberkoloze pluća.
Njegov šurak, Nikola Hristić je ovako pisao o poslednjim satima njegovog života:
– Izvukosmo Polu napolje i opet ostasmo sami. Laza je prevrtao očima, na licu mu se ukazaše jaki bolovi, on pogleda jošt jednom, sigurno razumede u čemu je stvar, nasmeje se i umre. Zaustavismo skazaljku na sahatu — bilo je 8 3/4 sah. uveče.
Dugo lomim glavu što mu je značio taj osmejak; da l’ je to bila vulgarna konvulsija bola, ili se u tome osmejku izražavala radost što ga ostavljaju muke ili radost čoveka što prelazi u bolji svet, ili prezrenje lekara, koji kao da hoće reći: šta se vi tu zanosite: danas ja, sutra ćete vi! A nasmejao se tako kako je on obično radio kad neko nešto rekne što je i smešno i glupo.
Osmejak na njegovom licu sigurno je hteo reći: umirem spokojno; nisam nikome ništa dužan, a zadužio sam sve; nisam nikoga vređao, a uvrede nisam vraćao; radio sam da zaradim, ali nisam globio nikoga; sam siromah, pomagao sam sirotinji; rođen sa neznatnim imenom, stvorio sam ime kojim će se moje potomstvo i zemljaci dičiti.
– Naposletku, šta može čovek više i očekivati!
Glas javnosti H01S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
