Gde nestade srpski seljak

Srpski paradajz je bio prepoznatljiv po ukusu, krastavci su mirisali na zemlju, a jabuke su bile slatke i sočne, baš onako kako samo domaća, organska proizvodnja može da pruži.

Dok u supermarketima širom Balkana ponosno stoje plodovi različitih krajeva sveta – albanski paradajz, grčka paprika, španske kajsije, kineski beli luk, turski bostan, pa čak i kirgistanski pasulj – postavlja se pitanje koje bi moglo da zaboli svakog onog koji je sa dužnim poštovanjem gledao na srpskog seljaka, koji je nekada bio stub naše privrede, tradicije i identiteta: Gde nestade srpski seljak?

Proizvodnja koja je nestala

Sećamo se vremena kada su srpski seljaci punili pijace i tržne centre. U svakom selu, u svakoj varoši, postojala su domaćinstva koja su se bavila poljoprivredom i proizvodnjom hrane za sopstvene potrebe i tržište. Srpski paradajz je bio prepoznatljiv po ukusu, krastavci su mirisali na zemlju, a jabuke su bile slatke i sočne, baš onako kako samo domaća, organska proizvodnja može da pruži.

Dr Olga Luković Pjanović: Život i delo jedne neustrašive istoričarke i lingvistkinje

Međutim, kroz decenije tranzicije, privatizacije, globalizacije i premeštanja interesa u druge sektore, nestali su mnogi seljaci, a njihova mesta zauzeli su veliki korporativni proizvodi iz drugih zemalja. I dok gledaš pakovanje proizvoda na policama, dolaziš do shvatanja da su, dok smo se okrenuli spoljnom tržištu, domaći proizvodi nestali. Ljudi su napustili svoja sela, a polja su postala pusta.

Prošlost koja se briše iz sećanja

U bivšoj Jugoslaviji, ali i pre toga, srpska sela su bila simbol porodičnog života, samostalnosti i nezavisnosti. Seljaci su svoje proizvode nosili na pijace, na kojima su trgovali sa komšijama i gradskim kupcima. Svaka porodica imala je baštu, svako domaćinstvo vrt i stočnu proizvodnju. No, danas je to sve manje slučaj. Zbog visoke cena zemljišta, nedostatka adekvatnih subvencija i sve slabijeg interesa mladih za poljoprivredu, srpski seljak je postao sve ređi.

Globalizacija je donela preplavu stranih proizvoda na naše tržište. Strani paradajz je jeftiniji, paprika iz Grčke lepša i veća, dok su španske kajsije gotovo uvek savršenog oblika i boje. I dok je cena srpskog proizvoda visoka zbog niskih subvencija i visoke cene rada, proizvodnja na malim porodičnim imanjima postaje neisplativa. Srpski seljak koji je nekada bio na pijaci, sada se povukao, ili je, nažalost, otišao u inostranstvo u potrazi za boljim životom.

Zašto je to važno?

Domaća proizvodnja je mnogo više od trgovine hranom. Ona nosi sa sobom tradiciju, kulturu, život na selu koji je bio osnova srpske civilizacije. Nestanak srpskog seljaka znači i gubitak veze sa zemljom, sa prirodom, i sa onim što je oduvek bilo temelj naše narodne svesti. Pored toga, to znači i gubitak samostalnosti – mi više nismo u stanju da obezbedimo hranu za sopstvene potrebe, što nas čini zavisnim od uvoznih proizvoda i spoljnih faktora na tržištu.

Željko Ilčić koji je štitio studente, sada se bori sa plamenom na svom imanju: Nudi 3.770 evra za informaciju o podmetnutom požaru

Zemlja koja je nekada bila ponosna na svoje poljoprivredne proizvode sada uvozi skoro sve. Zbog toga se pitamo – šta smo izgubili sa nestankom srpskog seljaka? Koje su posledice toga na ekonomiju, ekologiju i društvo? Ovaj proces nije samo ekonomski, on je i identitetski. Izgubili smo doticaj sa tradicijom, s porodičnom proizvodnjom, s onim što nas je oblikovalo kroz vekove.

Povratak korenima?

Iako se čini da smo na ivici da potpuno zaboravimo na našu poljoprivrednu baštinu, svet pokazuje da se ipak dešava i suprotan trend. U mnogim zemljama razvija se interesovanje za organsku proizvodnju, održivost i lokalne proizvode. Možda je vreme da se i Srbija vrati tom putu. Postoji sve veći broj mladih ljudi koji su počeli da se vraćaju selu, da ponovo obrađuju zemlju, da gaje domaće proizvode.

U tom svetu globalne trgovine i masovne proizvodnje, povratak tradiciji i autentičnosti postaje sve važniji. Možda nije prekasno da se ponovo okrenemo našim korenima, da oživimo srpske njive i polja, i da ponovo uložimo u našu poljoprivredu. To je ključni korak ka obnovi srpske sela i ponovnom usponu srpskog seljaka.

Manastir Mileševa na putu obnove: Temeljna rekonstrukcija krova uz podršku Ministarstva kulture

Na kraju, možda i nije sve izgubljeno. I dok jedemo turski bostan ili poljski krompir, ne treba da zaboravimo da je naša zemlja uvek bila puna života, plodova i tradicije. Ako se dovoljno potrudimo, srpski seljak – sa svojim radom, trudom i ljubavlju prema zemlji – mogao bi ponovo postati temelj naše budućnosti.



Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU