Važnost emocionalne odgovornosti u radnoj sredini

Emocionalna odgovornost ne znači da smo uvek smireni, pozitivni ili da nas ništa ne dotiče. Naprotiv, znači da znamo da prepoznamo i priznamo svoje emocije, da razumemo kako utiču na druge i da ne prebacujemo krivicu za svoje reakcije na okolinu. Ona podrazumeva spremnost da kažemo: „Osetio/la sam frustraciju i želim da razumem zašto”, umesto da se povlačimo, budemo ogorčeni ili reagujemo pasivno-agresivno.

U radnim timovima upravo emocionalna odgovornost pravi razliku između površno „korektnih” odnosa i istinski poverljivog i otvorenog prostora za saradnju.

Šta je emocionalna odgovornost?

Emocionalna odgovornost znači da prihvatamo da su naše emocije – naše. One ne nastaju zbog tuđeg ponašanja, već kao odgovor na ono što to ponašanje pokreće u nama: naše vrednosti, očekivanja, ranjivosti i granice. Kada prepoznamo da je neprijatnost koju osećamo signal, a ne optužnica protiv drugog, imamo moć da reagujemo svesno, umesto impulsivno.

Ovo ne znači da druge osobe nemaju odgovornost za svoje postupke, niti da treba da trpimo nepoštovanje. Emocionalna odgovornost ne isključuje asertivnost, ona je osnažuje. Kada smo emocionalno odgovorni, možemo reći: „Ovo mi ne prija”, bez potrebe da napadamo, optužujemo ili povređujemo drugog.

Emocionalna odgovornost podrazumeva tri ključne veštine:

• Prepoznavanje i imenovanje sopstvenih emocija;
• Razumevanje šta ih pokreće;
• Svesno upravljanje sopstvenim ponašanjem u kontaktu s drugima.

Ove veštine čine srž emocionalne inteligencije, posebno njenih komponenti kao što su samosvest, samoregulacija i empatija. Emocionalna odgovornost nije samo pitanje ponašanja, već i ličnog rada sa sopstvenim emocionalnim svetom i odnosima koje gradimo. Bez nje lako upadamo u obrasce emocionalne reaktivnosti, gde drugi postaju krivi za ono što osećamo, a odnosi sa njima se svode na takmičenje, distanciranje ili tiho trpljenje.

Kako izgleda kada je nema?

U sredinama gde emocionalna odgovornost izostaje, tenzije se ne rešavaju, već se gomilaju. Ljudi izbegavaju otvorene razgovore, a nezadovoljstvo se ispoljava kroz pasivnu agresiju, ogovaranje, povlačenje iz odnosa ili pasivnost u radu.

Građanima stižu kazne zbog stajanja tokom 16 minuta tišine

Kada članovi tima ne prepoznaju i ne regulišu svoje emocionalne reakcije, konflikti se ili izbegavaju po svaku cenu ili prerastaju u dramatične ispade. U oba slučaja – atmosfera postaje zategnuta, a saradnja površna i opterećena neizgovorenim tenzijama. Takve situacije nisu znak da „neko ima problem”, već znak da sistem ne prepoznaje i ne reguliše emocionalnu dinamiku među zaposlenima.

Neodgovorno emocionalno ponašanje se često vidi i u prebacivanju krivice: za greške se optužuju drugi, za stres su uvek krive „okolnosti”, a za lošu atmosferu „ta jedna negativna osoba”. U takvoj dinamici nema prostora za rast, jer niko ne prepoznaje svoj deo odgovornosti. A bez osećaja odgovornosti – nema ni stvarne promene.

Koje su koristi emocionalne odgovornosti?

Kada pojedinci u timu preuzimaju odgovornost za svoje emocije i ponašanja, radna sredina se menja iz temelja. Umesto da troše energiju na tumačenje tuđih reakcija, izbegavanje konflikta ili „gašenje požara”, ljudi se fokusiraju na saradnju, učenje i rezultate. Otvorenost postaje normalna, a različita mišljenja ne izazivaju paniku, već podstiču razmenu i razvoj.

U emocionalno odgovornim timovima, komunikacija je jasnija, povratna reakcija se daje s uvažavanjem, a konflikti se ne doživljavaju kao pretnja, već kao prilika za razumevanje. Greške se ne kriju, već analiziraju. Umesto osećaja krivice, dominira osećaj zajedničke odgovornosti.

Ovakva atmosfera direktno povećava psihološku bezbednost – osećaj da možemo da budemo iskreni, da razgovaramo o greškama ili postavimo pitanje bez straha da ćemo biti ismejani, isključeni ili kažnjeni. Bez tog osećaja – emocionalna odgovornost nema gde da se razvija, a sa njim – ona postaje prirodan deo svakodnevne komunikacije.

Dugoročno, emocionalna odgovornost podstiče i lični razvoj, jer nas uči da prepoznamo šta nam je važno, gde su naše granice i kako da gradimo odnose u kojima se osećamo sigurno i autentično. Ona ne stvara „idealne” ljude, već otpornije, iskrenije i povezanije timove.

Lideri kao nosioci emocionalne kulture

Iako je emocionalna odgovornost zadatak svakog pojedinca, njen najvidljiviji oblik i najsnažniji uticaj dolaze od lidera. Kultura tima se ne gradi deklarativno, već kroz ponašanje onih koji ga vode. Kada lider ne ume da prepozna sopstvene emocionalne reakcije, da primi kritiku bez defanzivnog ponašanja ili da podnese neslaganje bez potrebe da ga uguši, šalje poruku da emocije nisu uvažene ni poželjne u toj sredini.

Studija otkriva u kojim državama su vozači najbolji, a u kojim najlošiji

Nasuprot tome, lider koji preuzima odgovornost za svoj deo u komunikaciji, koji ume da kaže „pogrešio/la sam” ili „to me je pokrenulo, da vidim šta to znači” – postavlja emocionalno zreo standard. Time stvara prostor u kojem je i drugima dozvoljeno da budu ljudi sa svim emocijama, greškama i procesima učenja koje nose sa sobom.

Važno je reći i da emocionalna odgovornost nije savršenost, već praksa. Neće svaki razgovor biti idealan, niti će svaka reakcija biti primer zrelosti. Ali razlika između tima koji greške koristi kao priliku za učenje i onog koji ih koristi za optuživanje i distancu – leži upravo u tome da li postoji spremnost da se emocije prepoznaju, priznaju i ne svaljuju na druge.

Na kraju, emocionalna odgovornost nije samo još jedna u nizu veština koje treba usvojiti. To je temelj poverenja, efikasnosti i dugoročne održivosti svakog tima. Ona ne podrazumeva da uvek bude lako, već da bude autentično i odgovorno. A to je i više nego dovoljno da se računa kao ozbiljna kompetencija i ključni deo kulture psihološke bezbednosti, kojoj svi težimo. 

Glas javnosti /B11S