DARKO TANASKOVIĆ: Od naivnosti do tvrdoglavosti

U BiH nema kohezivne hemije i susretne interakcije između njenih nacionalnih komponenti, koje bi stvorile teren za uspostavljanje bilo kakvog nadnacionalnog, građanskog identiteta

Tokom leta 1991. godine bio sam u intenzivnom kontaktu sa gospodinom Adilom Zulfikarpašićem. On je tada, zajedno sa profesorom Muhamedom Filipovićem, a uz znanje i saglasnost Alije Izetbegovića, radio na postizanju „istorijskog sporazuma” između Bošnjaka i Srba, radi izbegavanja preteće ratne katastrofe u BiH.

Slobodan Milošević je tu inicijativu bez rezerve prihvatio, ali je Izetbegović – posle povratka sa puta u Ameriku – sabotirao sporazum. Uvereni, ali i politički naivni sekularni Bošnjak Zulfikarpašić smatrao je da islamisti Izetbegovićevog kova predstavljaju manjinu u Bosni i da ne mogu biti prepreka sporazumu sa pravoslavnim Srbima. Prevario se!

Upozorenje Nikole Koljevića da će ih „Alija slagati” pokazalo se kao opravdano. Evo šta mi je, pored ostalog, Zulfikarpašić pisao 15. avgusta 1991. godine:

MILOJKO PANTIĆ U AUTORSKOM TEKSTU OPLEO PO VUČIĆU: Neostvareni fudbalski huligan inscenirao sukob kosovske policije i Srba!

„Iracionalni antagonizmi, vješto podsticani i dozirani od pojedinaca željnih opstanka na vlasti po svaku cijenu stvorili su utisak da su naša dva naroda iskonski i nepomirljivi neprijatelji. Međutim, želim da Vas uvjerim i ovom prilikom da Bošnjaci Muslimani ne samo da u većini nisu neprijateljski raspoloženi prema Srbima, već i da su gotovo stopostotno protiv ideje o nekakvom ‘džihadu’ koji im se iz različitih razloga već dugo spočitava. Istina, postoji izvjestan, veoma mali broj ljudi koji su u ovim kriznim vremenima, nažalost, isplivali na površinu i koji svojim djelovanjem remete tradicionalnu predstavu o Bošnjacima Muslimanima kao miroljubivom i tolerantnom narodu, ali takvi, uprkos svojoj glasnosti, ni u kom slučaju ne reprezentuju mišljenje većine našeg naroda”.

Ideja unitarne BiH

U Zulfikarpašićevom bošnjaštvu nije bilo prikrivene ideje o tome da bi Bošnjaci trebalo da budu gazde u BiH, već ravnopravan narod sa Srbima i Hrvatima.

Prilikom jednog razgovora u bašti sarajevskog hotela „Evropa” rekao mi je čak da bi možda, radi jasnoće, bolje bilo da je poznati časopis koji je, zajedno sa grupom istomišljenika, uređivao (1960-1967) u emigraciji bio naslovljen Bošnjački, a ne „Bosanski pogledi”. Evo šta je, na primer, pod zaglavljem „Bošnjaštvo – naša nacionalna identifikacija”, pisalo u redakcijskom uvodu dvobroja časopisa 28-29 iz 1963. godine:

„Bošnjaštvo nije nacionalizam, jer njemu manjkaju ekskluzivnost i agresivnost. Bošnjaštvo ne želi da obuhvati sve u Bosni, da sve izjednači i podčini. Mi koji se osjećamo Bošnjacima ne želimo da ga nametnemo Srbima i Hrvatima u Bosni, niti da se oni bilo koje kulturne i historijske veze odreknu”.

NIKOLA KUSOVAC: Ko ne gleda u prošlost, nema budućnost

Zulfikarpašiću je bilo kristalno jasno da Srbi i Hrvati ne žele i ne ne mogu postati nikakav bosanski „politički narod”, odnosno pripadnici bosanske (nad)nacije, o čemu je svojevremeno sanjao i na čemu je planski radio austrougarski guverner Benjamin Kalaj.

Poražavajuće je da se među tzv. „probosanskim snagama” u delu bošnjačke političke klase, i posle svih ratnih i mirnodopskih pouka, i dalje tvrdoglavo insistira na ideji ili, tačnije, iluziji unitarne, tobože „demokratske i građanske” BiH bez konstitutivnih naroda.

Vratimo se, stoga, još jednom, pokušaju objašnjenja geneze i naopake logike takve opasne zablude.

Ulaženjem u razdoblje sve izraženije unutrašnje krize, a zatim, pod dodatnim uticajem izmenjene međunarodne situacije krajem osamdesetih godina minulog veka, i raspada – odnosno razbijanja Jugoslavije – na jugoslovenskom društvenom i političkom prostoru snažno je aktualizovano i burno, kao ponornica, na površinu izbilo ranije potisnuto nacionalno pitanje.

Sticanje nezavisnosti

Ishodi protivrečnog procesa sticanja nezavisnosti bivših jugoslovenskih republika u prvi plan su istakli potrebu da se, bez obzira na retoriku o građanskom i demokratskom karakteru novonastalih država, istakne njihov nacionalni identitet i konsoliduje nacionalizam nacije kojoj je pripalo da bude nosilac uspostavljenog međunarodnog subjektiviteta i suvereniteta.

U slučajevima Slovenije, Hrvatske i Srbije prirodno je doživljeno da to budu, respektivno, Slovenci, Hrvati i Srbi, s tim da je u Sloveniji i u Hrvatskoj afirmisanje nacionalnog identiteta novih država bilo praćeno kršenjem prava i grubom diskriminacijom brojčano manjinskih zajednica, a pre svih Srba, što je u Hrvatskoj poprimilo dimenzije progona i etničkog čišćenja.

U Makedoniji su etnički Makedonci od samog sticanja nezavisnosti republike bili pod rastućim pritiskom srazmerno velike i agresivne albanske manjine, da sa njom praktično podele unutrašnji suverenitet, što se posle nekolikih faza sukobljavanja i pregovaranja, uz posredovanje međunarodne zajednice, na kraju i dogodilo.

Nezavisnost Crne Gore, ozvaničena posle referenduma višestruko problematične legalnosti i legitimosti, operacionalizovana je kroz državni projekat antisrpskog „montenegrinskog” crnogorstva, što je dovelo do duboke političke podele i zatrovanosti ukupnog društvenog ambijenta, sa elementima ozbiljne sociopsihološke shizoidnosti.

Tronacionalna Bosna i Hercegovina objektivno nije mogla krenuti putem spontanog prihvatanja ili institucionalnog nametanja prvenstva jedne nacije, ali su se za takvu avanturu, preglasavanjem Srba u vezi sa zahtevom za priznavanje nezavisnisti, ipak opredelili Muslimani/Bošnjaci u taktičkom savezu sa Hrvatskim predstavnicima u republičkoj Skupštini. Ova nesmotrena i neodgovorna, a svakako nedemokratska odluka, uvela je Bosnu i Hercegovinu u tragičan građanski i međunacionalni rat (1992-1995), okončan tzv. Dejtonskim sporazumom (1995) i stvaranjem dvostepene, labave državne strukture, sa dvema entitetima, Federacijom BiH i Republikom Srpskom.

MILICA TRKLJA: Čuvari jedinog živog manastira u istočnom Kosovu

Ovakvim rešenjem naročito su bili, i ostali, nezadovoljni relativno najbrojniji Muslimani/ (od 1993. zvanično) Bošnjaci, ne želeći da se pomire sa nužnošću konsocijacijskog funkcionisanja zajedničke države i garantovanja pune ravnopravnosti triju konstitutivnih naroda.

Nominalno se zalažući za demokratsku i građansku BiH, Bošnjaci su, uz podršku malobrojnih „probosanskih” elemenata iz redova Hrvata i ponekog Srbina, kao i međunarodnih činilaca, nastavili da „vode rat političkim sredstvima”, nastojeći da što je više moguće centralizuju državu, oduzimanjem nadležnosti entitetima. Ovakvo postupanje izazvalo je razumljivo negodovanje i protivljenje na srpskoj i hrvatskoj strani, što je dovelo do permanente krize funkcionisanja dejtonskog sistema i blokade institucija u Sarajevu.

Dubinski, problem je (bio) ukorenjen u shvatanju Bošnjaka da im BiH pripada više nego Srbima i Hrvatima i da imaju posebno pravo na nju u celini, s jedne strane zato što su, navodno, potomci njenog jedinog autohtonog srednjovekovnog, većinski bogumilskog stanovništva („dobrih Bošnjana”), a sa druge jer, za razliku od Srba i Hrvata, nemaju „rezervne države”.

Bosanskohercegovačkim Srbima i Hrvatima su, razumljivo, oba ova argumenta neprihvatljiva. Formula rešenja tog temeljnog neslaganja u okviru zajedničke države za sada nije na vidiku.

Jugoslavija u malom

Paralelno sa nagoveštajima dezintegracije jugoslovenske federacije i potrebom da u uslovima njenog nestanka svaki narod iznađe optimalan državotvorni model svoga organizovanja, Srbi i Muslimani su kasnili za ostalima, jer im je, iz više razloga, jugoslovenski okvir odgovarao. Ipak, bilo je moguće zapaziti da se u BiH, radi odbrane njenog opstanka kao jedinstvene republike, a kasnije nezavisne države, već u komunističko vreme „bratstva i jedinstva naroda i narodnosti”, od strane rukovodstva u Sarajevu nastoji ojačati koncept, uslovno rečeno, nadnacionalnog bosanskohercegovačkog, republičkog patriotizma, u čemu su učestvovali patrijski kadrovi svih triju naroda.

Raspadom savezne države i ratom između njenih doskorašnjih članica, neodrživa je, logično, postala i BiH, poznata kao „Jugoslavija u malom”, što su, međutim, „probosanske snage”, a prvenstveno Muslimani, tvrdoglavo odbijali da prihvate.

„Republičkom patriotizmu” komunističke provenijencije i bratskojedinstvenskih boja neminovno je došao kraj, ali mu je ideološki kontinuitet funkcionalno obezbeđen (re)afirmisanjem teze, već određeno vreme potiho prisutne u javnosti, odnosno u muslimanskoj intelektualnoj, kulturnoj i političkoj sredini, o nadnacionalnom „bosanstvu”, koje bi trebalo da predstavlja zajednički identitetski imenitelj Muslimana/Bošnjaka, Srba i Hrvata, odanih Bosni. Time je, zapravo, u novim uslovima obnovljen projekat stvaranja „bosanske nacije” austrougarskog upravitelja Bosnom i Hercegovinom Benjamina Kalaja (1839-1903).

Zarad što uspešnijeg sprovođenja imperijalne i kolonijalne politike u zemlji koja mu je bila poverena, umešni Kalaj pokušao je čitavim nizom mera, pored ostalih i službenim uvođenjem „bosanskog jezika”, da postavi osnovu za uobličavanje nacije čiji bi temelj činili muslimani, a u kojoj bi svoje ispunjenje, pre ili kasnije, našli i domaći Srbi i Hrvati. Glavni organ bosanske propagande bio je list Bošnjak.

Muslimanski populacioni korpus

Usled odlučnog srpskog i hrvatskog otpora, Kalajev projekat je pred kraj XIX veka napušten, a bošnjačko nacionalno ime svedeno je na muslimanski populacioni korpus. Ipak, ideja nadnacionalnog „bosanstva” nije posve zamrla, a probudila se kad su ze to stvorili istorijski uslovi.

Ozvaničenje postojanja muslimanske narodnosne specifičnosti i utvrđivanje nacionalnog imena „Musliman”, krajem šezdesetih godina prošlog stoleća, bilo je praćeno sistematskim otkrivanjem, negovanjem i promovisanjem kulturno-tradicijskih osobenosti i nasleđa bosanskohercegovačkih muslimana, inherentno uključujući i njihovu duhovnu/islamsku komponentu. Jer, kako je u više navrata konstatovao Milorad Ekmečić, za jugoslovenske narode slovenskog etničkog stabla i istoga jezika, religija je bila odlučujuća vododelnica nacionalnih podela, što u punoj meri važi i za Muslimane/Bošnjake.

RANKO PIVLJANIN: One bitange koje su vam pričale o budućnosti vaše dece su vas lagale, bez trunke obzira, savesti i kajanja

Prvaci bošnjačke nacionalne ideje (npr. Alija Isaković) u prvo vreme nisu imali mnogo razumevanja za obnovu „bosanstva”, odnosno za, uslovno rečeno, „integralno bošnjaštvo”, shvatajući da su bosanskohercegovački pravoslavci Srbi, a katolici Hrvati, te da muslimani sa bošnjačkim imenom mogu biti samo jedna od triju konstituenti Bosne i Harcegovine („muslimansko bošnjaštvo”). I oni su, međutim, smatrali Bošnjake „starincima” u Bosni, sa svim potencijalnim političkim implikacijama te istorijske prednosti „supstratnog naroda”, pa su, recimo, insistirali na usvajanju starog naziva „bosanski”, a ne „bošnjački” jezik.

Bošnjaštvo je počelo naglašenije ideološki i retorički da se pomera ka horizontu nadnacionalnog „bosanstva” posle rata, tj. u „dejtonskoj” BiH, u kojoj Bošnjacima nikako nisu odgovarale entitetska decentralizovanost i nespremnost Srba i Hrvata da pristanu na relativizovanje suštinske ravnopravnosti konstitutivnih naroda, koju je sistemski obezbeđivalo složeno, ali i postkonfliktnoj višenacionalnoj realnosti prilagođeno institucionalno ustrojstvo zajedničke države.

Tako je iznova osmišljen ili, tačnije, obnovljen unitaristički „bosanski” diskurs, a sve kroz navodno zalaganje za građansku demokratiju, u kojoj bi se odlučivalo po načelu „jedan čovek – jedan glas”. Za ovakav pristup opredelila se najuticajnija stranka bošnjačkog naroda SDA, a ni ostali akteri političkog života na bošnjačkoj strani nisu mu bili protivni. Razlika je bilo samo u nijansama.

Alija Izetbegović je svoje viđenje idealnog nacionalnog opredeljivanja u višenacionalnoj, viševerskoj i građanskoj BiH jednom prilikom u neformalnom razgovoru ovako formulisao: „Neka Srbi budu – Srbi, Hrvati – Hrvati, Bošnjaci – Bošnjaci, ali neka svi budu malo više Bosanci”.

Iluzorno „bosanstvo”

Bez obzira na neuspešnost nametanja logike tobožnje funkcionalizacije putem unitarizacije, čak i uz podršku predstavnika međunarodne zajednice (Zapada i delom Turske), zagovornici nadnacionalnog „bosanstva” nikako nisu uspevali ili, naprosto, nisu želeli da shvate istorijom i savremenošću izdašno potvrđenu činjenicu da Srbi i Hrvati, ma koliko zavičajno bili vezani za BiH, nikada neće pristati da se identitetski utope u nekakavu „bosansku naciju”, da nacionalno postanu „Bosanci”.

U vreme Jugoslavije neretko su sami sebe nazivali, a i drugi su ih zvali, „Bosancima”, ali tada to niko nije povezivao sa političkim odricanjem od nacionalne pripadnosti na oltaru opštebosanskog patriotizma.

Upornost „probosanskih snaga” u insistiranju na iluzornom „bosanstvu” bitno je doprinela blokadi državnih institucija i porastu međunacionalnih tenzija, a samim tim i ukupnom nazadovanju BiH u mnogim domenima.

U svojoj izvrsnoj, temeljnoj monografiji o Kalajevom režimu, Tomislav Kraljačić je izneo jednu važnu konstataciju: „Posmatran u cjelini, pokušaj vođenja politike bosanske nacije nije dalje otišao od pojma političkog naroda. Kako je taj pojam bio stran svugdje na istoku, nije se mogao ukorijeniti ni u Bosni i Hercegovini”.

Dakle, politički narod, nešto kao Jugosloveni u Kraljevini i, docnije u federalnoj Jugoslaviji – možda da, ali kao nacija, rezultativno se pokazalo – nikako, iako su se neki, i to ne baš malobrojni, počeli i tako osećati i izjašnjavati. Raspad pravno-političkog organizma za koji je jugoslovenstvo ishodišno bilo vezano pohranio ga je u istorijski arhiv, kao plemenitu i naprednu ideju, privremenu obećavajuću političku perspektivu i kolektivnopsihološku realnost, ali u krajnjem bilansu porazni promašaj.

SLOBODAN RELJIĆ: Spremaju li nam obojenu revoluciju?

Kako nekome uopšte može pasti na pamet da bi posle teškog i bolnog iskušenja unutrašnjeg sukoba i rata između njenih konstitutivnih naroda nadnacionalno „bosanstvo” nekakvom osobitom bosanskom magijom moglo zaživeti u BiH?!

Uostalom, prošlost je pokazala da je BiH kao jedinstvena administrativa celina, sa različitim nivoima formalnopravne i organizacijske konstituisanosti, od propasti srednjovekovne bosanske države naovamo, mogla opstajati samo u okvirima i koordinatama većih državnih celina, Osmanskog carstva, Austrougarske monarhije i dveju Jugoslavija („U obje svoje historijske verzije – austrougarskoj i jugoslavensko-komunističkoj – bosanskohercegovački politički projekat je propao onda kada je nestalo nadsistema koji ga je podržavao i održavao”).

Posleratna zabludelost

Dejtonski model zamišljen je tako da se za BiH obezbede preduslovi samostalne državne egzistencije i bez nekog „spoljnog skeleta”, ali odstupanje od bitnih odredaba toga ustrojstva, odista nužno sui generis, neminovno dovodi u pitanje održivost i budućnost čitavog projekta. Jednostavno, u BiH nema kohezivne hemije i susretne interakcije između njenih nacionalnih komponenti, koje bi stvorile pogodan teren za uspostavljanje bilo kakvog nadnacionalnog, centripetalnog građanskog identiteta sa uporištem u ideji ili paradigmi Bosne, kako njenu tobožnju metafizičku i transistorijsku osu, ili „bosanski duh”, žele da predstave bošnjački unitaristi.

To je, pod uslovom da su razumni i objektivni, jasno i onima koji istinski vole Bosnu (i Hercegovinu) i iskreno su joj zavičajno odani. Pišući o „iluziji državnog patriotizma”, Ivan Lovrenović zaključuje: „Da bi svi ‘konstitutivni narodi’ Bosnu i Hercegovinu istinski osjećali svojom, oni je moraju osjećati kao svoju nacionalnu državu – svi u isti mah, i svi jednako”. A to, dopadalo se nekome ili ne, nikako nije slučaj…

Kalaj je u sprovođenju svoga nauma ozbiljno računao i sa podrškom franjevaca iz tzv. „Bosne Srebrene”, poznatih po vernosti domaćem tlu i lokalnom duhovnom ambijentu. Za našu temu je, stoga, veoma indikativan stav o bosanstvu kao nacionalnosti, koji je saopštio fra Petar Anđelović, ugledni provincijal bosanskih franjevaca:

„Ako Bosna treba biti ime za nešto prepoznatljivo, za nešto što stvarno postoji, onda se sadržaj toga imena ne može nalaziti u algebarskom zbroju nacija ili nacionalnih kultura, pa ni u nadnacionalnoj konstrukciji u koju bi one sve ušle. Sadržaj toga imena može se nalaziti samo u trajnoj interakciji svega onoga što smo nabrojili. Ime Bosna ili bosanstvo nije pojam nacionalnog ili teritorijalnog reda. Ono je prije svega i više od svega oznaka za civilizacijski proces, koji se kroz povijesne promjene i političke događaje odvijao tijekom cijelog jednog milenija. U tom interakcijskom procesu kao konstanti (ime joj je Bosna) sudjeluju nacionalne kulture kao varijable, zadržavajući svoj posebni identitet. Tako o Bosni razmišljaju oni, koji je poznaju: Andrić, Dizdar, Selimović, Šop, Lovrenović… a kako je kazati onim drugima?!”

DR DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dokle će SANU sramoti srpsko ime?

Zaista, kako je kazati onim drugima? A ti drugi, u ovom slučaju bošnjački i „probosanski” tvrdokorni zagovornici ideje o tome da je put spasenja i prosperiteta za Bosnu (i Hercegovini) u usvajanju nadnacionalnog bosanstva kao zajedničkog identitetskog imenitelja za sve stanovnike nekadašnje središnje jugoslovenske republike, ne razumeju ni Andrića, ni Dizdara, ni Selimovića, ni Šopa, ni Lovrenovića…

Što je najgore, i najštetnije, ne razumeju zemlju čijoj sreći navodno žele da služe, a poneki možda i iskreno, ali zabludno doista misle da služe. Njihova tvrdoglava posleratna zabludelost neuporedivo je pokudnija od Zulfikarpašićeve predratne naivnosti.

SKINI APLIKACIJU