DR DRAGOLJUB PETROVIĆ: Srpsko-makedonsko »bratstvo« — iz drugog ugla

Pogled u — ništa

U onoj „grčkoj“, tj. Egejskoj, Makedoniji početkom prošlog veka bilo je 85% Srba, na onome prostoru preko koga je Broz zategao „novomakedonski prekrivač“ procenat Srba morao je biti još veći jer se tamo, negde oko Tikveša, nalazilo središte nemanjićke države

Iz brazde koju su Broz i družina zaorali na onaj Ilindan pre 79 godina njihovi naslednici traže srpsko-makedonsko „bratstvo“, ali ne primećuju da više nema ni Srba ni „Makedonaca“


Na Sv. Iliju 1944, u Manastiru Sv. Prohora Pčinjskog, Broz i njegova svita iz srpskih gaća istresli su „Makedonce“ i rasuli ih po središtu srpske srednjovekovne nemanjićke države. A pre koji mesec, CK SPC — predvođen drugovima Porfirijem i Irinejem, uz savetodavnu pamet Tome File — odrekao se i Srba i Pravoslavlja i Svetog Save i Svetosavlja. I darovao „Makedoncima“ svu staru srpsku istoriju, kulturu, tradiciju i svekoliko nacionalno pamćenje (da imaju šta uništavati), a u naše dane onaj kosovsk(o-metohijsk)i ostatak toga pamćenja preknjižuje Šiptarima i njihovim zaštitnicima i gospodarima (da ni njih ne ostavi bez posla). I sve to, uz svesrdnu podršku srpske komunističke vlasti, njene Skupštine i svih njenih zvaničnih i nezvaničnih, velikih i manjih, trgovaca srpskim nacionalnim obrazom i srpskim bićem.

A da u vezi sa svim tim pritvrdimo: Makedonija je predstavljala onaj prostor koji je Grčka anektirala posle Prvog balkanskog rata i po toj osnovi naterala „Brozovu Makedoniju“ da promeni ime, da se „prekrsti u »Severnu«“ i da joj to komunistička srpska nekrst odmah overi (i upiše je u svoju braću). Pri čemu treba znati: u onoj „grčkoj“, tj. Egejskoj, Makedoniji početkom prošlog veka bilo je 85% Srba, na onome prostoru preko koga je Broz zategao „novomakedonski prekrivač“ procenat Srba morao je biti još veći jer se tamo, negde oko Tikveša, nalazilo središte nemanjićke države (ostao je zapis da je tamo dolazio vizantijski car Andronik — na druženje s carom Dušanom), a pored Srba za drugi neki narod nije se znalo nigde ni po celoj Bugarskoj, a pogotovu po njenoj zapadnoj polovini. Na onaj Ilindan pre 79 godina, dakle, Broz je tamošnjim Srbima navukao „makedonsku kožu“ (po istom obrascu po kome, nešto kasnije, i Montenegrinju — „crnogorsku“ i Bunjevcima — „hrvatsku“) i time, drugim sredstvima, nastavio da sa Srbima čini ono što je, zajedno s ustašama, činio i u Jasenovcu: tamo je skinuo milion i po srpskih glava i zatirao srpsku biološku masu, a ovamo udario u temelje srpskog nacionalnog bića i srpske duhovnosti, posle rata Srbe u Bosni i Hrvatskoj ostavio pod kamom njihovih ratnih koljača, uredio da im se u naše dane priključi i Crna Gora, a na Kosovu pripremio sve ovo što se sad događa.

Srbi su, na taj način, bez išta dovedeni do ništa: nemaju Državu, nemaju Crkvu, nemaju istoriju, kulturu, tradiciju, razoreni su im prosveta, nauka, duhovnost, raščerečen im je jezik (na „hrvatski“, „makedonski“, „bosanski / bošnjački“, „crnogorski“, „zajednički“), zabranjena im ćirilica, ubijeno samopoštovanje… Pri čemu im, uz sve to, neke „agende“ pretpisuju da će biti svedeni na „beznačajnu balkansku enklavu“, da će Preševska dolina „otići za Kosovom“, da će Raška oblast biti priključena Bosni (i Turskoj), da će se Vojvodina vratiti pod habsburšku stražnjicu, da će istočni regioni biti predati Bugarima i Rumunima, a u Šumadiju biti preseljeni evropski Cigani — da ih Ana i Zorana i njihov Rio Tinto potruju zajedno s poslednjim Srbima.


Tako je svaka komunistička vlast u Srbiji, od Broza do jutros, išla onim putem koji im je odredio Vudrou Vilson 1917. šaljući Trockog i Lenjina da razore Rusiju i rusko pravoslavlje, a posle s iste adrese stigli komunisti da to isto urade i Srbima i da ih isture (zajedno s „Makedoncima“) u prvi red one mase od 300 miliona slovenske stoke koju su „harvardsko-hjustonski projektanti“ predvideli za uništavanje „izazivanjem međusobnih ratova, kakav je bio na području bivše Jugoslavije“, a kasnije mnogo oštriji izgled dobio u rusko-ukrajinskom ratu: zapadna („anglosaksonska“) strategija donela je „bogate rezultate“: umesto blizu 350 miliona Rusa, koliko se predviđalo da će ih biti do sredine prošlog veka, danas se ne zna da li ih je od toga broja manje 200 ili 250 miliona. Komunizam je ubio rusku biološku masu, a i u ovom što je od nje ostalo „istanjio“ se odnos prema ruskoj pravoslavnoj tradiciji i to se najbolje ogleda u činjenici da je mnogo više mladih Rusa koji će pre pokušati da izbegnu regrutaciju nego što će na front otići kao dobrovoljci.

U svetlosti tih pojedinosti „srpski slučaj“ mora se označiti kao jednako tragičan: svi oni Srbi koji nisu poštovali Aninu i Zoraninu pamet, niti mogli gledati Željkovu „Zadrugu“, okrenuli su preko granice i izmakli se iz kaljuge u kojoj su vegetirali. A među onima koji su još ostali najviše je onih koji uče strane jezike jer hoće da im se pridruže — pre nego što se pozatvaraju sve škole jer za njih neće biti ni đaka ni učitelja, kao što već nema ni metalostrugara, frizera, keramičara i kao što sutra neće biti ni lekara da operišu slepo crevo, a kamoli dobroćudni tumor na mozgu. Iz brazde koju su Broz i družina zaorali na onaj Ilindan pre 79 godina njihovi naslednici traže srpsko-makedonsko „bratstvo“, ali ne primećuju da više nema ni Srba ni „Makedonaca“. I da su i jedni i drugi prvi položili glave na onaj panj koji su im podmetnuli „harvardsko-hjustonski projektanti budućnosti slovenske stoke“.

Današnja „radikalno napredna“ srpska vlast može proglasiti da je završila posao svojih učitelja.