DR.VLADIMIR ĐURIĆ: Vreme je da malo vodimo ljubav

Razmišljam o plavoj kosi...plavim očima i roze modrim ustima ispod nosa...

Razmišljam o sedoj kosi i bradi...i o tome kako mu uglavnom govore da se i dalje baš dobro drži...

Razmišljam o svakoj toj crvenoj notifikaciji u uglu instagrama...i radosti koju donosi...

Zamišljam kako joj blješte ti sjajni zubići dok ih čita...u mraku svoje sobe...

I kako ga dosadni i naporni sastanci mnogo manje umaraju kada zna da će u pauzi između njih pročitati ta sasvim uobičajna slova koja samo ona zna da iskombinuje tako da ga nasmeje...ili uzbudi...

Razmišljam o tome kako se ponovo oseća kao neki dečak na letnjem raspustu...

I kako je koleginice pitaju da im preporuči frizera jer joj kosa prosto blista u poslednje vreme...

Razmišljam o svim tim sobama hotela...dizajniranih upravo tako da je u njima prisutno upravo sve ono što je i potrebno dvoma ljudima koji se ljube...

I apsolutno ništa više...

I razmišljam koliko je možda baš i sve ostalo sasvim suvišno u svim stanovima ovog sveta...

O tim malim oazama lepog...koje kriju beg iz besmisla...i fantastične sate u kojima su ljudi koji su u njima jako srećni...

Razmišljam o bijelom vinu...i kako ne mogu ni da zamislim da jedan grozd uopšte i može bolje završiti svoju hrabru sudbinu od toga da baš za njih dvoje pravi atmosferu...

Da im najpre pomaže da se opuste...i da počnu da se klibere...

Pa da se spoje...

A da se potom preliva i mućka u njima tako spojenima...

I usijanima...

Razmišljam o muzici sa youtube-a na telefonu...

I o samo njihovim plejlistama...

Uz koje ona nasmešeno pleše dok odlazi do kuplatila...

I o njemu koji posmatra tu remek delo siluetu...i misli se...vridilo je živeti...o još kako...

I o seksu koji njih dvoje podižu na nivo umetnosti...

O naježenim butinama...

I o uzbuđenosti koju nije osetio još od studentskih dana...

O najneveštijem nećkanju na svetu...

Pa užurbanoj strasti koja uspeva da ih odvede baš tamo gde i jeste njihova prirodna pozicija...

O njoj na njemu...

I o toj prekrasnoj faci koju samo tada ima...

I njegovim prstima koji se ni ne mogu ni za šta bolje iskoristiti na ovom svetu no da šetaju od njenih usana do njenih grudi...

O tektonskoj kulminaciji pri kraju...

I o vatrometu koji samo srećnici mogu videti ponekad i po plafonima soba...

Razmišljam o jutrima u kojima oni više nisu tu...

I o danima koje počinju nasmejani...opušteni i raspoloženi...

I o iščekivanju kada će ponovo moći da se vide...

I tako to...

Razmišljam koliko neki ljudi znaju da žive...

I koliko smo mi ostali sve zakomplikovali...

Razmišljam o isceljujućoj i dušookrepljujoćoj moći zaljubljenosti...

O usrećujućoj moći strasti...

I tome kako možda i ne postoji šire...kreativnije i čarobnije polje u kome homo sapiens može koristiti svoje plemenite moždane ćelije od seksualnosti...

I o antidepresivnom efektu iste...

I o mogućnosti da baš ona...kao oličenje ultimativnog hedonizma...i bude jedan od lekova za memento mori...

I suludost prolaznosti...

Možda svi mi treba da učimo od ljudi koji još uvek znaju da žive...

Da se ljube...

I da se raduju...

Možda smo suviše vodili ratove...

I bistrili belosvetske probleme...

I plašili se od stvari koje se neće ni desiti...

Možda je vreme da malo vodimo ljubav...

I da jednostavno uživamo...

Šta smo i postajali odrasli...

Ako nam srca neće lupati kao zaljubljenim tinejdžerima...

Ta srca su i dizajnirana za to...

Za te brzine i silinu...

Naše duše takođe...

Naše je da im raspremimo Igralište...

Da nađemo sebi Para...

I da pustimo Muziku...

Lako će se one snaći...

One jednostavno ništa drugo i ne znaju bolje da rade...

Niti ih išta više raduje...

No kad zaljubljene plešu...

Glas javnosti