Ko će i zašto prvi pući, Amerika ili Kina?
Autor: Glas javnosti
Borba za globalnu nadmoć između Sjedinjenih Država i Kine može se predstaviti i kao pitanje čiji će politički sistem prvi da se uruši pod teretom unutrašnjih protivrečnosti
Već skoro dve decenije, Piter Turčin, uz mnoge kolege i koautore, radi na jednom epohalnom projektu: da shvati, koristeći kvantitativne dokaze, koje su to sile koje dovode do uspona i, što je još važnije, propasti nacija, političke turbulentnosti i revolucija. Ovo je dovelo do stvaranja ogromne baze podataka (CrisisDB), koja pokriva mnoštvo nacija i imperija tokom vekova, kao i nekoliko izdanja Turčinovih radova (npr. Sekularni ciklusi, sa Sergejem Nefedovim, i Rat i mir i rat; čitao sam prvu knjigu, ne i drugu).
Knjiga Poslednja vremena – Elite, kontra-elite i put političke dezintegracije predstavlja Turčinov pokušaj da predoči široj javnosti ono što je naučio iz složenog rada u polju koje on naziva kliodinamikom (cliodynamics). Knjiga je delo „finog uprošćavanja“ („haute vulgarisation“), premda je pridev haute ovde ponekad neprimenjiv, pošto se Turčin, u pokušaju da dopre do najšire moguće publike i pretpostavljajući skoro nepostojeće predznanje svojih čitalaca, na trenutke stilski spuštao prenisko. Ali to je pitanje stila.
Šta je suština? Da pojednostavim, svojim rečima: Turčinov model propadanja ima jednu varijablu: nejednakost u dohotku ili bogatstvu. Toj varijabli, koja se često navodi kao izvor političkog trvenja, Turčin daje vrlo konkretno značenje. (Ovde moram da pomenem svoje neretko neprijatno lično iskustvo kada ljudi koji rado hvale moj rad na polju nejednakosti tvrde da je on važan zato što visoka nejednakost dovodi do društvenog sukoba, mada ni oni ni ja nismo sposobni da preciziramo kako tačno dolazi do toga. Sada, Piter Turčin izlazi sa objašnjenjem.)
Rast nejednakosti po definiciji znači da će onaj ko prima medijalnu zaradu primati manje od onoga ko prima prosečnu zarade, a mnogo manje onih koji spadaju u prvih 10 ili 1 odsto. Primalac zarade koja odgovara medijani može biti, kao u današnjim Sjedinjenim Američkim Državama (kojima knjiga posvećuje najviše pažnje), nedovoljno kvalifikovan radnik u proizvodnji ili radnik u uslužnom sektoru; ili polukvalifikovani radnik u devetnaestovekovnoj Velikoj Britaniji; ili mali zemljoposednik u Francuskoj 1830-ih ili Rusiji 1850-ih. Stoga, tačno zanimanje ili pripadnost klasi nisu važni: položaj dohotka jeste.
Borba za „narod”
Šta se dešava na vrhu raspodele prihoda? Povećana nejednakost znači, opet po definiciji, da se oni na vrhu više bogate u poređenju sa ostalima, odnosno, drugačije rečeno, da se prednost onih u vrhovnim percentilima ili decilima povećava. Kao što svaki ekonomista zna, ovo znači da će „tražnja“ za tim najvišim mestima da raste. Ako se elita (vrh decila i percentila) u današnjoj Americi sastoji od direktora, investicionih bankara i korporativnih advokata, biće sve veći broj onih koji pokušavaju da se obuče u najlukrativnijim poljima i da usvoje tip ponašanja (i uverenja) koji im daje najveće šanse da dospeju u elitni krug. Ako to radi više ljudi nego što ima mesta u eliti, dolazi do igre praznih stolica. Neće svi koji imaju aspiracije da budu deo elite uspeti da to i postanu. Sledi razdor stvoren od razočaranih potencijalnih pripadnika elite koji se bore za najviše pozicije.
U uslovima gde se pod a) razmak između medijane i vrha povećava (ono što Turčin naziva „potapanjem“, iako je bitno napomenuti da je ovo relativno potapanje; tj. osoba na medijani prihoda može realno da postane bogatija), i pod b) postoji hiperprodukcija elite – dolazi se do predrevolucionarnih okolnosti. Potapanje nije dovoljno. Da bismo proizveli slom, moramo imati različite elite koje se bore jedna protiv druge, od kojih jedna traži podršku „naroda“ kako bi pobedila.
Čak i uzgredno poznavanje pozadine najvažnijih revolucija u modernoj eri pokazuje da Turčinov jednostavan model odgovara stvarnosti. Uzmimo za primer Francusku revoluciju: stagnacija prihoda i periodična glad dešavali su se uporedo sa rascepom u eliti (aristokratija i deo klera protiv rastuće gradske trgovačke klase); u Rusiji 1917. godine jedan deo aristokratije okrenuo se protiv drugog dela, onog koji je izgubio svoje zemljišne posede i bogatstvo nakon ukidanja kmetstva, što nije mogao da nadomesti dobro plaćenim državnim poslovima. (Statistika o broju revolucionara koji su sami, ili njihove porodice, bili pripadnici osiromašene plemićke elite je u tom smislu upečatljiva). Ili, recimo, revolucija u Iranu iz 1979. godine: skrajnuti kler protiv buržoaske elite, koji je, kao i u ruskom slučaju, od svojih potomaka pravio buduće revolucionare.
Ovaj model se dobro može primeniti – skoro pa isuviše dobro – na trenutnu američku stvarnost. Osoba na medijani dohotka je „jadnik“ („deplorable”, po rečima Hilari Klinton), populista (po rečima mejnstrim medija), „seljačina“ („hillbilly“, po rečima Dž. D. Vensa), ili jedan od kandidata za smrt od očajanja (po rečima En Kejs i Angusa Ditona). Nezadovoljna, razočarana američka niža srednja klasa temeljno je izučavana nakon Trampovog dolaska na vlast. Trenutna elita pak, koju Turčin secira na skoro forenzički način, sastoji se od izvršnih direktora i direktora odbora, velikih investitora, korporativnih advokata, „mreže planera politike“ i vodećih izabranih zvaničnika (str. 203), odnosno svih onih koji imaju novac i koriste ga da obezbede sebi status i moć. (Nimalo neočekivano, Turčin tvrdi da su Sjedinjene Države plutokratija koja koristi opšte pravo glasa kao način da legitimuzuje svoju moć).
Predrevolucionarni znaci
Ali ta elita nije monolitna. Perspektivna elita („akreditacioni prekarijat“) je konstituisana. Za sada ona nije uspela da se domogne vrha i ideološki se definisala kao opozicija imigraciji, globalizaciji, „woke“ ideologiji. Turčin smatra da je ova perspektivna ili potencijalna elita u procesu preuzimanja Republikanske stranke kako bi na taj način stvorila političko oruđe za efikasno nadmetanje između elita. Nju, naravno, prezire vladajuća elita, koja je uživala neverovatno dobar period između 1980. i 2008. godine, u vreme dok su njen pogled na svet (neoliberalni kapitalizam, „kredencijalizam“ i politika identiteta) zagovarale obe američke mejnstrim partije. Turčin trenutnu političku borbu u Sjedinjenim Državama vidi kao (očajnički) pokušaj vladajuće klase da se odbrani od napada perspektivne elite (koja mobiliše podršku razočarane srednje klase) na njenu ideologiju i, još važnije, na njen ekonomski položaj.
Ovo se čini kao bitka epskih razmera. Mnogi predrevolucionarni znaci su tu: disfunkcionalan politički sistem, veliki unutarpartijski razdori, manjak političkog predstavljanja autsajdera. Turčin s odobravajućom notom citira kapitalan empirijski rad Ejmorija Getina, Klare Martinez Toledano i Tome Piketija, tvrdeći da su u svim zapadnim demokratijama levičarske ili socijaldemokratske partije postale partije obrazovanih kredencijalnih elita, dok su radnička i srednja klasa izgubile svoj uticaj pa čak i predstavništvo.
Turčin je agnostičan – kao što bi svako trebalo da bude – u pogledu konačnog ishoda aktuelne američke političke krize. Američki politički sistem se pokazao kao neverovatno fleksibilan i sposoban da izdrži ozbiljne potrese. Na neki način, neko bi mogao da pomisli da su Trampove raznorazne kako svesne tako i nesvesne „subverzije“ išle upravo u korist sistema, pošto su pokazale njegovu otpornost čak i kada je Predsednik pokušao da ga „obori“. Međutim, s druge strane, korenito nerazumevanje i manjak interesovanja za stav druge strane je upravo jedna od odlika predrevolucionarnih vremena, a u Americi se danas za to može naći mnoštvo dokaza.
Turčinov model odgovara i Kini (o kojoj se u knjizi ne govori) verovatno koliko i Americi. Relativno potapanje medijalne klase dešava se proteklih četrdeset godina, što je, naravno, išlo ruku pod ruku sa fenomenalnim uvećanjem njenog materijalnog blagostanja, i to za nekih 10% godišnje, pa je samim tim i potapanje manje primetno. Na gornjem kraju raspodele bogatstva je političko-administrativnoj klasa, koja je kroz istoriju vladala Kinom i kojoj je suprotstavljena, i dalje veoma oprezno, kapitalističko-trgovačka klasa u porastu. U radu Janga, Novokmeta i Milanovića, dokumentovana je i analizirana verovatno najradikalnija ikada – izuzev revolucije – promena u sastavu elite. Ona se desila u Kini između 1988. i 2013. godine. Ekonomski rast je istisnuo administrativnu klasu u korist one povezane sa privatnim sektorom (kapitalisti).
Geopolitička dimenzija
Turčinov model unutrašnjeg sloma tako dobija geopolitičku dimenziju. Borba za globalnu nadmoć između Sjedinjenih Država i Kine može se onda slikovito predstaviti kao pitanje čiji će politički sistem prvi da pukne. Ako to bude kineski, Kina će morati da smanji svoje spoljne ambicije i prihvati ulogu podređene sile (Sjedinjenim Državama), čak i u Aziji. Ako se prvo sruši američki politički sistem, Sjedinjene Države bi krenule ka izolacionizmu i morale bi da prihvate rast kineske moći u Aziji, čime bi izgubile kontrolnu ulogu u najdinamičnijem delu sveta.
Da li će se predviđanja Turčinovog modela ispostaviti tačnim? Ne znamo, ali smatram da je važno da se usredsredimo na logiku mehanizma koji je Turčin predstavio i da na narednih nekoliko decenija gledamo kao na period poteškoća, a ne da mislimo, kao neki koji su popularizovali Turčinove poglede u leto 2020. godine, da se društveni procesi mogu predvideti preciznošću kakvu ima kretanje nebeskih tela.
Turčinova teza je fascinantna i vredna izučavanja, a zatim ili posmatrati hroniku njenog odvijanja u stvarnosti, ili možda učestvovati u postizanju ishoda kakav ona predviđa ili pak njegovom sprečavanju – zato što Turčin pokazuje da postoje slučajevi u kojima su eliti njena dalekovidost i dobro shvaćen lični interes omogućili da prebrodi teška vremena.
P.S. Beleška. „Turčinov model“ se zasniva na Strukturalno-demografskoj teoriji društvene promene koja je izvučena iz rada Džeka Goldstona; da biste videli kako se ova teorija primenjuje na današnje Sjedinjene Američke Države, vidite ovde.
AUTOR: Branko Milanović
SKINI APLIKACIJU
