Mihailo Medenica: Iz Jasenovca, ali kuda...
Autor: Glas javnosti
Jurim kroz šikare, nedoklan. Jure me šikare, bedne ustaške kurve. Bežim na sav glas iz nedoklanog grla. Vrba bi da zamahne prva, odrasla je na srpskoj krvi, osilila grane na povešano Srblje… Trčim niz livadu, zovem noge da požure, vuku se prelomljene i krvave. Trčim niz livadu, kosti se hvataju o mene ko mraz, mole da ih povedem, možda ih neko još čeka…
Grabim one najsitnije, dečije, što mogu u ruke, džepove, nedra, pod kapke, u nedoklano grlo. Bacam ih usput da znam kuda da se vratim ako ne stignem pre mraka… Kuda da stignem?! Svud je Jasenovac! Šta je uopšte ovde u mraku- pre mraka? Bele se najcrnje vrane, oštre kljunove o srbosjeke, grakću na vrbe, one bi prve… Bacam kosti da znam kud da se vratim. Brojaće ustaše nedoklan grla, videće da falim, a i kud ću…
Možda mi žicom previju grlo i crevima podvežu slomljene noge. Neću da me ovakvog pamte moji! Preplašiće se deca kad mi dođu u položajnike… Išao sam u Badnjake raspet na hrast. I nabrao pune šake očiju za darove. Nigde mojih, a jasno sam tuđim video kad mi je prokleta ustaška zver iskopala golim rukama. Ne mari, svake mi oči taman, vidim što bih i svojima video: zaborav!
Tražili su mi grob, pa kosti, pa bilo kakav glas o meni, pa…onda su mrškali glasonoše s praga. Valjalo se voleti s krvnicima, i još se volimo, i molimo da nam oproste što nas je bilo onoliko!
Nek su im proste umorne, krvave, šake, preteški maljevi, prelomljene grane, otupeli kočevi, zarđale kame, ustajala Sava od nabreklih leševa, sunce nad Jasenovcem u koje smo gledali povađenih očiju… Nek praštaju za one noći kad se nije moglo usnuti od naših urlika, za roptaj deteta zadavljenog pupčanikom i sestre obešene o bratovljeva creva.
Kako je divno grejalo sunce o podranu kožu, pa zar da nešto zamerimo nožu što je nož..? Pa, najlepše su svitale zore s vrha one planine pokraj Jasenovca. Ne znam joj ime, nek je zveri krste, prelepu planinu od naslaganih lešava i kostiju Srba.
Mršni glasonošu, rode, ako ti na prag dođe s lažju da su nas pune jame, vrtače i humke. Ako ti kaže da zna šta o meni, opsuj i teraj to s praga, ne zna taj ništa. Za čašu rakije bi te lago kako smo stradali bolno, teško, u mukama, na stotine dnevno, i kako zna koje su me vrane kidale nedoklanog…
Prećuti, tako Jasenovca ne bude… Ne pitaš, vrbe ne govore, Sava pijana tetura, humke rađaju koščate mladice, preždrane vrane legu gladne ptiće, zora sviće poparanog trbuha, mrtvi živima idu u položajnike, živi ćute išupanim jezicima đedova… Ćuti, šta je bilo- prošlo je. Ocvetaće srbonikle humke, ozeleneće ona planina, raspevaće se jame, zveri će u čelo stola da staro zdravicom “osveštaju” nove vratove…
Jurim kroz šikare. U strahu, vrane zoblju kosti što sam razbacao… Kuda ću? Ovamo niko ne pita za mene, tamo mi se dželat već brine… Čujem, zaplako se malj, još me se samo on seća, još me samo on čeka…
Glas javnosti/bezcenzure.rs
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
.png)
