SERIJA "SABLJA", PRETENCIOZNI PROPAGANDNI PAMFLET
Autor: Glas javnosti
Vremenska distanca od dve decenije nije doprinela da se za milimetar odmaknemo od zvanične verzije koja je medijski "zakucana" odmah nakon proglašenja vanrednog stanja i da se hrabrije progovori o drugačijem scenariju i mogućim alternativnim motivima za gnusan zločin koji je zauvek promenio srpski istorijski put
Odavno se nije podiglo više prašine oko nečeg tako osrednjeg kao što je slučaj sa serijom "Sablja" koja je, nakon osam epizoda, prošle nedelje završila emitovanje na državnoj televiziji.
O ovom projektu dugo se pričalo u medijima, priprema i realizacija trajale su godinama, a u više navrata odlagano je emitovanje već snimljenog materijala, kako se šuška iz političkih razloga, jer je sadržaj ocenjen kao previše škakljiv i kontroverzan.
Velika očekivanja javnosti dodatno su podgrejana kada je u aprilu objavljena vest da je serija nagrađena na Kanskom festivalu za najbolji glumački ansambl što je trebalo da nas navede na zaključak da se radi o delu visokog umetničkog kvaliteta.
Ideja da će srpska javnost konačno dobiti definitivnu dramsku verziju i ekranizaciju slučaja atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića i opsežne policijske akcije koja je nakon toga usledila stvorila je groznicu iščekivanja koja je trajala sve do početka novembra kada je emitovana prva epizoda. Već nakon prvih četrdesetak minuta bilo je jasno da je u pitanju, u najboljem slučaju, prosečno ostvarenje koje ovaploćuje onu dobro poznatu domaću izreku o gori koja se gromoglasno tresla, ali je na kraju porodila samo jednog malog miša.
Od samog početka bilo je očigledno da je čitava serija napisana vrlo tendenciozno sa željom da se određeni akteri oslobode odgovornosti i prikažu u pozitivnom svetlu, a da se sva krivica svali na neke druge političke figure i centre moći. Vremenska distanca od dve decenije nije doprinela da se za milimetar odmaknemo od zvanične verzije koja je medijski "zakucana" odmah nakon proglašenja vanrednog stanja i da se hrabrije progovori o drugačijem scenariju po kome su događaji odvijali i mogućim alternativnim motivima i razlozima za gnusan zločin koji je šokirao celu planetu i zauvek promenio srpski istorijski put.
Iako autori insistiraju da je serija apsolutno faktografski verodostojna, jer je rađena na osnovu sudskih zapisnika i dokumenata iz istrage, to naprosto nije istina, jer je izmišljeno i pridodato nekoliko ključnih likova, navodno iz želje da publika lakše razume i identifikuje se sa dešavanjima u postpetooktobarskoj Srbiji.
Takva umetnička sloboda i dramaturški zahvat nisu problematični, recimo, u izvrsnoj britanskoj seriji "Rim", gde su takođe izmišljeni likovi dvojice vojnika koji se upliću u prelomne trenutke rimske istorije, jer se radi o svima poznatim i već istorijski "presuđenim" događajima koji su se odigrali pre skoro dve hiljade godina, ali jeste kada govorimo o relativno svežim i kontroverznim dešavanjima čiji su akteri većinom još uvek živi i prisutni u javnosti.
Posebno je problematično ako su izmišljeni likovi ti koji su glavni prenosioci političkih i ideoloških poruka, kao što je slučaj u "Sablji", ali i u seriji "Černobilj" koja se na sličan način perfidno poigravala sa istorijskom istinom kroz upotrebu izmišljenih likova. Tada nešto što se reklamira i pretenduje da bude kvazidokumentarna, objektivna rekreacija jednog stvarnog događaja postaje plod fikcije i platforma za učitavanje i plasiranje sopstvenih političkih predrasuda i krajnje subjektivnih sudova.
Jer, ako se za krunski dokaz postojanja policijske duboke države i "mračnog udbaškog i nacionalističkog srca tame", koje nastavlja nesmetano da vedri i oblači i nakon atentata na Đinđića i same policijske akcije "Sablje", uzima izmišljeni pokušaj snajperskog atentata na izmišljenu novinarku, onda je jasno da argumentacija i poruka tvoraca serije stoji na staklenim nogama.
Isto tako, problematično je selektivno biranje i isticanje određenih stvarnih događaja u izgradnji narativa, uz potpuno ignorisanje nekih drugih, podjednako važnih, koji ne idu u prilog zvaničnoj verziji. Pa tako u seriji možemo da vidimo mlake i opravdavajuće reakcije Koštunice i njegovog kabineta na pobunu JSO, kao i kategoričko odbijanje predsednika SRJ da nakon Petog oktobra nezakonito smeni načelnika DB-a Radeta Markovića koji uveliko uništava dokaze, čime se perfidno gradi uzročno-posledična veza između Koštunice i samog atentata, ali nema recimo ni pomena ubistva Momira Gavrilovića, penzionisanog obaveštajca koji likvidiran samo nekoliko sati nakon sastanka na kome je upozorio Koštuničine savetnike na veze surčinskog i zemunskog klana sa pojedinim ljudima u premijerovom okruženju.
Nema ni stoprocentno stvarnih scena razdraganog brčkanja na bazenu u Šilerovoj određenih ministara i predstavnika vlasti, kao ni pominjanja takođe sudski potvrđene činjenice da je upravo jedan od vođa DOS-a obilazio Zemunce u Centralnom zatvoru nakon što su uhapšeni u Francuskoj, kao i da je prilikom tih poseta, po svedočenju više stražara, demonstrirao prisnost koja prevazilazi okvire odnosa običnih poznanika.
Takve tendenciozne omaške i propusti čine da ozbiljno posumnjamo u namere autora serije, jer se ne radi o divljim spekulacijama i elementima koji potpadaju pod teorije zavere, već o svima poznatim i istragom potvrđenim podacima.
Čak i ako seriju prihvatimo kao faktografski neautentičnu i politički pristrasnu, ona ne ispunjava ni svoju čisto zabavljačku funkciju. Zapravo, može se reći da je prilično dosadna i razvučena, a čak su propuštene dobre prilike da se neke scene, kao što je puškaranje u Meljaku i likvidacija Spasojevića i Lukovića, snime na istinski uzbudljiv način, dostojan prvoklasnog političkog trilera ili akcionog filma. Tu je verovatno isto problem bio razilaženje između zvanične verzije i onoga što nam prikazane fotografije pokojnika i zdrav razum nalažu.
Jedino što donekle vadi seriju jeste gluma, većina glumaca korektno je odradila povereni zadatak, uključujući i Dragana Mićanovića koji je odlično "skinuo" Đinđića, ali i tu nije baš sasvim jasno zašto je postojala potreba da se angažuje toliko bošnjačkih i hrvatskih glumaca u televizijsko ostvarenje koji je ipak prevashodno srpska priča.
Kao što nije jasno ni kakav je interes imao Nacionalni filmski centar Bugarske da bude jedan od glavnih kofinansijera projekta, mada je to verovatno u pitanju posredan način da evropski fondovski novac stigne do "hrabrih" i samokritičnih srpskih filmadžija.
Ono što jeste sasvim jasno i razumljivo jeste ogroman vetar u leđa koji je serija dobila u regionalnim okvirima, uključujući tu i udarno mesto na HBO Maks platformi koja je uvrstila u svoju ponudu, baš kao i prošlogodišnju seriju "Deca zla" koja takođe govori o mračnoj strani srpskog ratovanja tokom devedesetih.
U tom smislu, "Sablja" samo potvrđuje sve one loše stereotipe o Srbiji Slobodana Miloševića koji su kanonski deo haškog narativa o raspadu Jugoslavije koji se brižljivo neguje u Zagrebu, Sarajevu i drugim republičkim prestonicama. To je verovatno i glavni smisao i razlog za postojanje ovog u suštini propagandnog pamfleta koje ne samo da neće doprineti rasvetljavanju istine o ubistvu Đinđića, već će ponovo oživeti i produbiti stare srpske podele i antagonizme.
AUTOR: Marko Tanasković
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
