SRBIJA MORA BITI UNIŠTENA

Srbija je osuđena na uništenje. I to će se postići uz podršku najjeftinijih Srba

Naslov koji se našao iznad ovog teksta „pao je“ u moj računar 12. marta 2024 (https://patriotskaliga.rs/srbija-mora-biti-uništena-procurela/arhive/658), taj je zapis „ekskluzivno“ preneo italijanski portal AntiDiplomatiko kao „dokumenta nemačke vlade [kojima se potvrđuje] monstruozni plan SAD: Srbija mora biti uništena“.

Biće, međutim, izvesno da su se neke činjenice ovde, malkice makar, izmešale: taj dokument potpisnik ovih redova pominje već više od pet godina, ne pamti kako je do njega došao, u više navrata štošta iz njega navodio, a najšire to je učinio na humanitarnom koncertu u Gornjem Milanovcu 16. febr. 2020. predstavljajući ga kao Agendu 21 UN, tj. kao „jedan od ključnih dokumenata Novoga svetskog poretka“, čiji je „cilj: do 2020. godine uspostavljanje apsolutne kontrole nad vodom, zemljom, biljkama, mineralima, infrastrukturom, sredstvima za proizvodnju, edukacijom, energijom, informacijom i – populacijom. Kontrola populacije u kontekstu Agende 21 za Srbiju podrazumeva nasilnu promenu demografske strukture stanovništva, Novi svetski poredak je Srbe stavio izvan zakona, a sprečavanje razvoja Srbije uneo u svoje strateške planove i dokumente“; u tom smislu vredi pomenuti eksplicitnu izjavu Klausa Kinkela iz 1998 (posle nekakvog NATO skupa u Bratislavi) da će Srbija, u skladu sa večitim nemačkim pretenzijama prema srpskim prostorima, biti „svedena na balkansku enklavu“ i, prema pismu Vilija Vimera Gerhardu Šrederu (2.000. godine), „trajno isključena iz evropskog razvoja“.

A put kojim će se do toga stići u Srbiji se obično predstavlja kao regionalizacija i ona predviđa da se

Arbanasima, uz Kosovo, priključi i preševski region;

Bosni i Turskoj — Raška oblast (to je onaj koridor koji su „velike sile“ na Berlinskom kongresu ostavile između Srbije i Crne Gore — da se njime Austrija probije do Soluna i, uzgred, kao garanciju da se te dve srpske zemlje neće ujediniti, a posle ga drugi označili kao „zelenu transverzalu“, tj. trasu za nadiranje islama u Evropu);

Vojvodina će biti priključena Mađarskoj ili obnovljenoj Habsburškoj monarhiji (za koju su se, inače, borili i dedovi nekih njenih najžešćih sadašnjih zagovornika);

Rumuniji i Bugarskoj biće prepušteni istočni regioni.

A ono što od Srbije ostane, tj. Šumadija i, eventualno, neki sitni delovi Pomoravlja, planirano je za preseljavanje Cigana i iz Evrope i iz bivših jugoslovenskih republika — koji će svi biti upisani u matične knjige kao da su u Srbiji rođeni iako pre toga nisu ni znali gde je Srbija.

Svemu su tome neki drugi programeri dodali i svoju pamet i neka od njih bude pomenuta posebna tačka „Hjustonskog programa“ kojom je predviđeno uništavanje Slovena, u potpunosti, bez obzira na to kojoj naciji pripadali. Bukvalno se govori o uništenju 300 miliona Slovena izazivanjem međusobnih ratova, kakav je bio na području bivše Jugoslavije. Citiramo iz Hjustonskog projekta: „Ukrajinac će misliti da se bori protiv Rusije boreći se za svoju samostalnost, na kraju će dobiti slobodu, ali će pasti u potpunu zavisnost od nas. Tako će biti i sa Rusima. Sve će se raditi pod predlogom sticanja suvereniteta, borbe za svoje interese i nacionalne ideale. Pri tome, nećemo dozvoliti nijednoj strani da se samoopredeli na osnovu nacionalnih vrednosti i tradicija. U ovom ratu slovenske budale će oslabiti sebe, a nas ojačati.“ Autori su potom dodali: „Mi dobro znamo da nacionalizam jača naciju, čineći je jakom. Internacionalne parole su zastarele i ne daju ploda. Mi ćemo njih zameniti opštečovečanskim vrednostima, što je opet isto. Nećemo dozvoliti nijednom nacionalizmu, kao ni nacionalnim pokretima koji teže da se oslobode našeg diktata da se podignu. Uništićemo ih kako smo to uradili u Jugoslaviji, Srbiji, Iraku…“

Takvim razmatranjima Šnerson je dodao (prema nekim Hjustonskim i/li Harvardskim projektima) i najavu da će „oni“ uništiti trista miliona „slovenske stoke“, najpre njen pravoslavni deo uz pomoć njihovih inovernika pa posle i onaj njihov „saveznički“ ostatak, pri čemu će se za sve te poslove sva sredstva smatrati prihvatljivima: pored rata, primeniće se i klimatsko oružje, kojim će se prisiliti na seljenje i mešanje sa drugim narodima, što će značiti i njihov definitivni nestanak, a to će „podupreti“ i priprema vakcine – za uništavanje „slovenskog gena“. Pri čemu će rumunsko i bugarsko pravoslavlje poslužiti kao koridor kojim će biti uspostavljena veza između Poljske i Turske (pre nego što Poljska „stane u red“ za satiranje), a Turska „jednom nogom“ na Balkan, a „drugom“ na Povolžje; uz sve to, zapadne ruske oblasti uzeće Nemačka, Sibir — Amerika, Daleki Istok — Japan. Tako je, dakle, planirano razaranje Rusije, a za Černozem i severnije delove Ukrajine „podseća se da su te zemlje u stvari iskonske zemlje drevne judejske Hazarije, to jest Izraela, koje je osvojila Kijevska Rusija u 10. veku. Sloveni su ovde privremeni gosti i oni podležu iseljavanju. Mi ćemo vratiti tu teritoriju i na toj blagodatnoj zemlji ćemo sagraditi Veliku Hazariju – judejsku državu isto onako kako smo pre 50 godina sagradili Izrael, potiskujući Palestince. Ovde ćemo preseliti deo Izrailjaca, a slovensku stoku ćemo prognati daleko na sever, iza granica Moskve. Tamo će biti mala severna teritorija — rezervat sa kompaktnim stanovništvom, sličan indijanskim rezervatima u Americi“ (rabin Menahem Mendel Šnerson: vizionarski.wordpress.com-/2013/04/29/cionistički-planovi-za-slovene/). Hazari, verovatno, „znaju“ kako su se, i kad, našli u ovoj priči, tj. kako se zna da su im te prostore Rusi uzeli u H veku ako postoje mnogo čvršći dokazi da su se Rusi tamo našli makar pre pet milenijuma – o čemu može svedočiti sav istočnoslovenski jezički pejsaž, a u mnogom smislu možda i evropske jezičke prilike u celini: Sloveni su mogli prekriti najveći deo Evrope (i, uzgred, stići do Indije), a Hazari su, u najboljem slučaju, mogli biti – sitna ostrvca u „slovenskom moru“.


Takvu budućnost, kako vidimo, Srbima pripremaju jevrejski razarači, ali izgleda da oni neće imati mnogo posla posle svega što su im priredili domaći državni opustošitelji posle 5. okt. 2000: kroz sankcije i rat Milošević je proveo 1999. godine i državu i njenu ekonomiju; i vojsku koja se 78 dana rugala NATO-pameti i njenim tomahavcima; i dočekao da ga srpski demokratski ološ polomi i preda NATO-Hagu i da srpskog vojnika osramoti teže no iko ikad u istoriji darujući njegovo oružje krvniku (koji bi ga mogao osvojiti plaćajući ga jedino potocima krvi); okupljen u 17 demokratskih pljačkaških i lupeških partija, taj ološ je za nekoliko godina razorio i ono što Broz nije mogao decenijama, uništio pet moćnih domaćih banaka i doveo više od 30 stranih pljačkaša prognavši domaće privrednike i dovodeći strane okupatore. A ko je za sve te polome najzaslužniji, Srbi već ne moraju istraživati, ali neka im ne ostane nerečeno: o njihovoj sudbini odlučivala je moralna i intelektualna  sitnež koju su predvodili đinđići, tadići, cvetkovići, vučići, sve uz podršku labusa, dinkića i sličnih nedovršenika koji su umislili da mogu upravljati državom, a nisu uspeli dokazati da umeju upravljati ni sopstvenim postupcima.

Srbi će, može biti, ostati uskraćeni za saznanje o tome koja ih je pamet satirala pre ove vučićevske, ali bi se ona morala uspostaviti kao mera neupotrebljivosti: Vučić se okružio buljukom nedovršenih žena, jedna mu je (kao sodomuša) bila nezamenljiv predsednik Vlade, a sad zasela na čelo Skupštine; druga mu se, kao ministarka rudarstva i energetike, za taj posao kvalifikovala time što nije znala je li promenila više partija nego kreveta (ili obrnuto) i ovlastila Ziđin da u Kinu izveze Bor i Majdanpek, a otud uveze otrovni otpad koji prerađuje u topionici u centru Bora, pri čemu „kineska kompanija ne poštuje ekološke zakone, ali zato ekspresno primenjuje zakon o konverziji zemljišta, pa se upisuje kao vlasnik parcela, koje su pripadale Republici Srbiji. Ziđin je već upisao vlasništvo nad zemljištem širom države, u Boru, Zaječaru, Majdanpeku, pa i u Beogradu“, a Vučićeva Srbija nikako da se doseti i da izvidi da li bi se sve te „operacije“ mogle označiti i kao pljačke i da li bi ih možda trebalo i onemogućiti. I trebalo bi, u istom paketu, izvideti i ko je u Jadar pripustio Rio Tinto, a ko Dandi na Homolje; i koji razbojnici i batinaši tamo uređuju pustošenje netaknute prirode po istim merama po kojima to čini Ziđin u opustošenom Boru? I dokle je stigao „mega rudnik Valjevo“ sa svojih tridesetak kvadratnih kilometara površinskih kopova? I je li ta ministarka išta drugo radila osim što je prizivala strane trovače i izdavala im dozvole za bušenje i pustošenje Srbije (Takovske novine navode da je od 2004–2022. izdato 126 takvih dozvola)?

Ne zna se čime je ta zaslužnica izazvala Vučića i učinila da joj predloži da se od takvih razaračkih poslova odmori, ali da on ne zna šta radi, potvrdio je time što je na njeno mesto doveo — njenu kopiju: specijalista za bankarske transakcije, poslednji put se upartnerisala u 45. godini života, postala stručnjak za atomsku energiju i sad nas poučava da je „francuska elektroprivreda — EDF najveći nuklearni operater na svetu sa jedinstvenim iskustvom duž celokupnog životnog ciklusa nuklearnih elektrana“, ali ne kaže da je i daleko najskuplji, a zaobilazi i neka upozorenja da je i solidno nepouzdan, tj. da tamo gde se on pojavi valja očekivati da se neće ostati ni bez nekih drugih ozbiljnih problema. I zato se treba zapitati: otkud jednoj bankarskoj mudrici toliko nuklearne pameti i ne bi li se moglo dogoditi da joj to šapuće upravo Vučić koji od Makrona kupuje 12 „rafala“ po dvostruko višoj ceni od ruskih migova (ili sličnih kineskih tipova aviona) obavezujući se istovremeno da oni neće biti upotrebljeni ni na Kosovu niti protiv zemalja članica NATO pakta i da će jedino moći da se motaju iznad Batajnice ili da tamo leže u hangarima. Ili će biti da Vučić nije znao u šta bi mogao upotrebiti one milijarde evra koje je na „rafale“ — bacio.

Rekosmo drugde da se Vučić ponaša kao likvidacioni upravnik srpske državne i nacionalne pustoši i on svakom rečju i svakim postupkom potvrđuje da ne zna ni šta priča ni šta radi. Da je drukčije i da išta može razumeti od onoga o čemu govori i o čemu odlučuje, on bi već sad imao dobar razlog da Rio Tinto progna iz Srbije: neka obiđe dosadašnje bušotine i vidi koliko daleko od njih nema ni travke; ili koliko po Jadru ima crvenih potoka (ili crvenih bara kao na Bobiji kod Ljubovije) jer tamo gde voda pocrveni znak je da su i ona i zemlja otrovane za večnost. To dobro znaju i Šolc i Makron, a valja pretpostaviti da o tome nije neobavešten ni šef CIA-e (koji se ovih dana šetkao od Sarajeva do Banje Luke, Beograda i drugde). I da su oni štošta od toga Vučiću posebno objašnjavali. I jesu li mu rekli da će onoga trenutka kad Rio Tinto u Nedeljicama izlije prve tone sumporne kiseline Evropska Unija proglasiti da je Srbija otrovana i da će se nadalje iz nje moći izvoziti samo ono što proizvedu Rio Tinto, Ziđin, Dandi i Vučić i da Srbima ništa drugo više neće ni trebati, pa ni oni Vučićevi „rafali“ niti nova pamet njegove nuklearne ministarke.

Srbima više ništa nije bitno od onoga šta će im se dalje dešavati, najveće nesreće već su im se dogodile. I zato poziv iz Dečana „Ne dajte Jadar — nas su dali“ mora ostati bez odjeka: Dečani su prvi put [iz]dati na Bujanskoj konferenciji 1943. god., a definitivno onoga časa kad je njihov vladika pristao da u srpsku svetinju uvede psa ispred američke kerine. Time je vladika priznao da je glup ako je verovao da izdaja i oceubistvo mogu doneti lepše plodove od ovih pred kojima se našao.


Na „dečanski slučaj“, međutim, može se gledati kao na sitnu epizodu u opštim stradanjima i polomima koji su se Srbima dogodili tokom nekoliko poslednjih decenija i što se može potvrditi nekim prostim činjenicama, a među njima na najvišem mestu našla se ona da su oni — narod koji umire. O tome nam, između ostalog, svedoči dokoni „mali poljoprivredni proizvođač“ – koji nema drugoga posla pa čita statističke godišnjake: „U Srbiji postoji 4.712 naseljenih mesta, od kojih u 475 nema nijednog deteta, u 55 nijedne žene, a u 545 nijedne žene u fertilnom periodu od 15. do 34. godine; do polovine 21. veka preti potpuni nestanak čak 3.193 sela“; drugi će tome dodati da „starci u planinskim selima umiru sami“; ili da je od 2020. do danas „za 102.000 smanjen broj žena u reproduktivnom periodu“; da su Srbi prestali da misle o Srbiji, pokazali su time da se iz nje iseljava sve ono što nije ni slepo ni sakato (s malim izgledima da će se otud vratiti); a da su prestali da misle i  o sebi, potvrđuju time da su prestali da se rađaju pa jedna njihova petina ima jedno dete, dve petine — dvoje, a samo 1–2 procenta ima troje (i više) dece; kaže li se, dalje, da 1–2 procenta pripada i onoj vrsti „koju je Bog obeležio“ (i koja „to radi“ po obrascima pederskim i lezbejskim), pokazaće se da svaki treći Srbin i svaka treća Srpkinja uz njega (ako i nije feministkinja) računa na to da ih neće imati ko sahranjivati i da će se, kao i svaka strvina, raspadati tamo gde poslednji put padne i ne mogne se pridići.

Opšti slom o kome govorimo u najoštrijem obliku ispoljava se tamo gde je to i najprirodnije — u đačkoj populaciji: ove je godine za upis na studije na svim univerzitetima u Srbiji otvoreno 113.000 mesta, a iz srednjih škola izišlo tek 48.000 maturanata. I valja u vezi s tim odmah naglasiti: mladi su najmanje zainteresovani za učiteljska zanimanja i to je nesporno posledica raspada srpskoga školskog sistema — koji već mnogo godina sramote trgovci, mangupi i neznalice uobličujući ga po najboljim merama i svoga neznanja i svojih lupeških talenata, tj. progoneći iz njega sve one sadržaje po kojima su se Srbi kao narod odlikovali i njima bili obeleženi. I za to narečeni sramotnici u pomoć prizivaju Nemce i ustaše koji su, samo u HH veku, nad Srbima izvršili tri genocida nudeći nemačkom koncernu Klett i njegovoj ustaškoj Klet-Žužul falangi da zločinački posao svojih država nad Srbima površe i genocidom nad srpskom decom.

*

Ostao je zapis da su, negde, odjednom, nestale sve karte o rudnim bogatstvima Srbije. I posle se počeli pojavljivati neki čudni bušači — koji su vrlo precizno znali gde treba bušiti i šta će tamo naći. Ne zna se jedino jesu li oni Vučiću birali rudarske ministarke budući da su se one pokazale kao najpouzdaniji navijači u razaračkim poslovima Ziđina u Boru i Majdanpeku, Dandija na Homolju, Rio Tinta u Jadru, ali i na mnogo desetina drugih mesta za koje su izdavale bušačke dozvole. Ne zna se, pri tom, gde su one sticale svoja „rudarska znanja“, ali će biti da po njima Ziđin izvozi Bor i Majdanpek, a uvozi otrove i „prerađuje“ ih u borskoj topionici. Ili je, uz njihovu podršku, Dandi na Homolju napravio već 1.500 bušotina. Ili Rio Tinto upola manje u Jadru. Ili kako se specijalistkinja za berzanske mućke „prešaltala“ u Makronovog savetnika za atomsku energiju i priprema se za izgradnju atomskih centrala. I veli da će to učiniti po Vučićevom obrascu: ako on dvostruko skuplje plaća dvanaest Makronovih „rafala“, zašto ona ne bi dvostruko više platila i dve Makronove nuklearne elektrane?

Ona prva ministarka obavila je sve poslove i mi sad vidimo koju je pustoš iza sebe ostavila. Pred ovom drugom iskrsava „ozbiljnije pitanje“: kome će te nuklearke služiti? Srbima — neće.


Jer je izvesno da će ona „Agenda“, uz podršku Rio Tinta, Ziđina, Dandija, Vučića, njegovih ministarki i drugih, urediti da se potruju Podrinje, Posavlje, dva Pomoravlja, Podunavlje, Mlava. I „Beograd-na-Vodi“, kao glavna Vučićeva zadužbina, biće unapređen u „Beograd-na-Otrov[a]noj-Vodi“. A ono malo Srba što se pred trovačima nađe — osuđeno na seljenje.

U zemlju. Jer druge mogućnosti neće imati.

Niti će elektrane njegove nuklearne ministarke imati koga grejati ako se i dogodi da se izgrade. Kao što je mnogo izvesnije da neće jer je Vučić dosad podigao sve kredite koje je mogao podići, a sad će ih vraćati onim što  iskopa u Jadru.

A to će se teško ostvariti jer je sve drugo pokopao.

AUTOR: profesor dr Dragoljub Petrović