Hvatanje Madura, problem za Rusiju i Kinu: Moskva i Peking na potezu
Autor: Glas javnosti
Dok su Nikolas Maduro i njegova žena Silija Flores u američkom pritvoru gde će ostati dok su pod optužbama za drogu i oružje koje oni negiraju, stručnjaci se pitaju šta američko zarobljavanje venecuelanskog lidera može da znači za međunarodne norme i da li bi moglo da ohrabri druge zemlje.
Američki predsednik Donald Tramp izjavio je da će Sjedinjene Američke Države preuzeti vodeću ulogu u Venecueli sve dok se u toj zemlji ne obezbedi, kako je rekao, „bezbedna, pravilna i razumna tranzicija vlasti“. Ova izjava dolazi u kontekstu dramatičnih američkih poteza, uključujući hapšenje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, što je izazvalo snažne međunarodne reakcije i otvorilo brojna pitanja o budućim globalnim posledicama takve politike.
Tramp je istovremeno obnovio i ranije izjave o mogućoj aneksiji Grenlanda, pozivajući se na Monroovu doktrinu iz 1823. godine, istorijski dokument kojim su SAD proglasile Zapadnu hemisferu svojim ekskluzivnim geopolitičkim prostorom i upozorile evropske sile da se ne mešaju u poslove američkog kontinenta. Time je Tramp dodatno naglasio ideju američke nadmoći i prava na intervenciju u „sopstvenoj hemisferi“.
Američki potezi naišli su na oštru osudu Venecuelinih suseda, ali i dugogodišnjih saveznika Karakasa – Rusije i Kine. Moskva i Peking tvrde da je reč o grubom kršenju međunarodnog prava, narušavanju državnog suvereniteta i postavljanju opasnog presedana koji bi mogao destabilizovati globalni poredak. Za razliku od njih, neki evropski saveznici Vašingtona reagovali su znatno opreznije: Velika Britanija i Nemačka su izbegle otvorenu osudu, očigledno nastojeći da zadrže diplomatski balans između savezništva sa SAD i poštovanja međunarodnih normi.
U tom kontekstu postavlja se ključno pitanje: kako Kina i Rusija gledaju na ovu situaciju i da li bi američki postupci mogli da utiču na njihove buduće odluke?
Kako bi Kina mogla da tumači američku intervenciju?
Američki senator Mark Vorner upozorio je da bi pozivanje SAD na pravo da vojno intervenišu, izvrše invaziju i uhapse strane lidere koje smatraju kriminalcima moglo da otvori Pandorinu kutiju. Prema njegovim rečima, ako SAD sebi daju takvo pravo, šta bi onda sprečilo Kinu da tvrdi da ima isto pravo kada je reč o tajvanskom rukovodstvu?
Vorner smatra da se prelaskom te granice urušavaju pravila koja sprečavaju globalni haos i da će autoritarni režimi prvi iskoristiti takav presedan. Ipak, nisu svi stručnjaci saglasni sa ovom procenom. Hu Tiang Bun, docent sa Tehnološkog univerziteta Nanjang u Singapuru, ocenjuje da Kina verovatno neće praviti direktnu paralelu između Venecuele i Tajvana niti će reagovati impulsivno po uzoru na Trampa.
Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji jasno je osudio američku upotrebu sile, ocenjujući je kao kršenje međunarodnog prava i suvereniteta Venecuele, uz poruku da nijedna država nema pravo da se ponaša kao „svetski policajac“. Ipak, brojni analitičari ukazuju na ključnu razliku: Kina Tajvan smatra sopstvenom pokrajinom, dok je Venecuela međunarodno priznata suverena država. Zbog toga bi Peking eventualne poteze prema Tajvanu predstavljao kao unutrašnje pitanje, a ne kao spoljnu intervenciju.
Stručnjaci dodaju da pitanje Tajvana za Kinu nije stvar pravnog opravdanja, već realne sposobnosti da takvu operaciju sprovede. Tajvanski političari, s druge strane, ne veruju da bi Peking pribegao scenariju sličnom američkom hapšenju Madura. Njihova procena je da Kina ne želi kratkotrajnu vojnu akciju ili nasilno uklanjanje vlasti, već dugoročno prisajedinjenje i uspostavljanje vlastite kontrole nad ostrvom.
Ipak, neki analitičari smatraju da američko slanje velikih pomorskih snaga u Karibe može Peking navesti na zaključak da je Vašington privremeno skrenuo stratešku pažnju sa Azije. To, doduše, samo po sebi ne bi bilo presudno za kinesku računicu u vezi sa Tajvanom, koji i dalje ima snažnu vojnu i političku podršku SAD i masovno kupuje američko oružje.
Tamo gde Kina može da izvuče korist jeste u propagandnom i diplomatskom smislu – predstavljajući SAD kao nestabilnu silu koja krši međunarodne norme, dok sebe prikazuje kao zaštitnika suvereniteta. Međutim, kritičari podsećaju na kineske poteze u Južnom kineskom moru, gde je Peking izgradio i militarizovao veštačka ostrva i silom sprovodi sporna teritorijalna potraživanja.
Odnosi Kine i Venecuele razvijali su se više od dvadeset godina, naročito nakon što su se veze Karakasa i Vašingtona pogoršale. Kina je postala najveći kreditor Venecuele, a pozajmice su često otplaćivane naftom. Zauzvrat, Peking je dobijao energente i političku podršku. Taj odnos bio je deo šire kineske strategije u Latinskoj Americi, gde traži tržišta, resurse i diplomatske saveznike, predstavljajući se kao partner koji ne nameće političke uslove.
Ipak, kineski uticaj u regionu nailazi na prepreke: Panama se povukla iz Inicijative pojasa i puta, a u Hondurasu je na vlast došao predsednik blizak Trampu, koji preti obnavljanjem diplomatskih odnosa sa Tajvanom.
Kako situaciju vidi Rusija?
Mark Vorner je otvorio i pitanje da li bi američki potezi mogli da ohrabre Moskvu da još odlučnije koristi silu za ostvarenje sopstvenih ciljeva. Zapitao se šta bi sprečilo Vladimira Putina da, po sličnom obrascu, pokuša otmicu ukrajinskog predsednika.
Ruska reakcija na američku operaciju u Venecueli zasad je bila prigušena. Diplomate su osudile postupke SAD i zatražile oslobađanje Madura, ali se sam Putin još nije javno oglasio. Ipak, jasno je da Kremlj pažljivo prati razvoj događaja.
Situacija stavlja Putina u nezgodan položaj. S jedne strane, on bi mogao da koristi američku intervenciju kao dokaz zapadnih dvostrukih standarda, što već godinama čini pozivajući se na rat u Iraku i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Hapšenje Madura dodatno jača ruske strahove od američkih pokušaja smene režima širom sveta.
S druge strane, Trampova retorika o pravu na dominaciju u „sopstvenoj hemisferi“ podseća na ruski pogled da Moskva ima pravo da agresivno štiti svoje interese duž granica. Međutim, rusko iskustvo u Ukrajini – gotovo četiri godine iscrpljujućeg rata bez odlučujuće pobede – stoji u oštrom kontrastu sa brzinom američke operacije u Venecueli.
Tokom 2025. godine, Putin je pokušavao da poboljša odnose sa Vašingtonom i oslabi podršku Ukrajini, zbog čega je Moskva izbegavala otvorene napade na Trampa. U trenutku osetljivih pregovora o miru, Rusija verovatno ne želi dodatno pogoršanje odnosa sa SAD.
Rusija je inače bila jedan od ključnih saveznika Venecuele, sa snažnim vezama u energetici i vojnoj saradnji. Moskva je Karakasu prodala oružje vredno više od 11 milijardi dolara, uključujući borbene avione i sisteme S-300, i odobrila kredite od oko 17 milijardi dolara – ulaganja koja su imala više politički nego ekonomski karakter. Maduro je zauzvrat podržavao Rusiju u ključnim trenucima, uključujući priznanje aneksije Krima i podršku ratu u Ukrajini.
Smena Madura predstavlja ozbiljan udarac za režime bliske Moskvi, u trenutku kada je Rusija fokusirana na Ukrajinu. Slični udarci već su se dogodili: pad Asadovog režima u Siriji i američki napadi na Iran prošli su bez odlučne ruske reakcije. Sve to otvara pitanje koliko je savezništvo sa Rusijom zaista pouzdano.
Iako su Moskva i Karakas 2025. potpisali sporazum o strateškom partnerstvu, Rusija nije učinila ništa da zaštiti Madura. Možda u Kremlju postoji nada da će američka operacija dugoročno propasti, zbog nejasnog plana i loših istorijskih presedana. U tom smislu, Moskva se verovatno priseća sovjetske intervencije u Avganistanu 1979. godine, koja je započela kao brza akcija, a završila se kao dugotrajan i skup neuspeh.
Glas javnosti/B03S
SKINI APLIKACIJU
