REČ PSIHOLOGA: Roditelji ne treba da vaspitanje pretvore u dresuru

Roditelji ne bi trebalo da proces vaspitavanja pretvore u neku vrstu dresure, u kojojj dete disciplinuju da mora da se ponaša da određeni način a da uopšte ne razume zbog čega, rekao je psiholog prof. dr Žarko Trebješanin.

„Verujem da tu u struci postoji saglasnost da nikako nije dobro da dete bude bespogovorno poslušno i da odgovor na njegovo pitanje zašto to treba da uradim nikad ne sme da bude ‘zato što ja tako kažem’”, objašnjava dr Trebješanin.

On ističe da, ako želimo da dete zaista razvije moralno ponašanje, da se uklopi u društvo i postane aktivan deo zajednice, ono mora ta pravila ponašanja i načela međuljudskih odnosa da razume, da shvati njihov smisao i da ih usvoji.

U JAPANU ŽIVE NAJZDRAVIJA DECA NA SVETU: Ovo su četiri pravila ishrane kojih se roditelji tamo pridržavaju

„Kad roditelj u tome uspe, onda nije potrebna nikakva spoljašnja kontrola, niti nekakav nadzor roditelja ili nastavnika. Dete koje je razumelo i usvojilo moralne principe ima unutar sebe nekog ko mu je najstroži sudija, a to je ono samo. A sve to vi ne možete usvojiti bez jednog bliskog kontakta i interakcije u grupi. Samo u grupi možete da razumete da je neophodno da u timu postoje dobri odnosi, ako želimo da ostvarimo neki zajednički cilj. A sve to, opet, nije ostvarivo ako kod dece nije razvijena empatija“, ističe dr Trebješanin.

Kako je objasnio, empatija je, zapravo, neki naš potencijal, mogućnost, predispozicija. Da li će se i u kojoj meri razviti zavisi pre svega od porodice koja tu udara neki temelj.

„U porodici dete shvata, uči, da ono što njega boli, boleće i druge, ako im to radi. Mi empatiju na neurofiziološkom nivou imamo ugrađenu i ona nas povezuje. Zahvaljujući empatiji možemo da shvatimo ne samo šta neko misli, kakve su mu namere, nego i kakva su mu osećanja. To je ta kognitivna komponenta empatije, ali je vrlo važna i ova afektivna, gde ako je neko tužan i mi možemo da osetimo tu tugu, da ako je neko veseo, srećan, da saučestvujemo u toj sreći. To je jedna od najdragocenijih ljudskih osobina“, kazao je Trebješanin, koji je psiholog i redovni profesor na dva fakulteta Beogradskog Univerziteta.

On se osvrće i na uticaj ekrana na manjak empatije i emocionalne inteligencije.

„Ako neko neprestano vreme provodi pred ekranom, on neće moći da razume da, ako pravi neumesne šale, da nekom to smeta i da remeti odnose. Neće moći ni da primeti da li se nekome dopada, šta mu neko svojim govorom tela poručuje, jer gledajući u ekran nije naučio da čita te signale. U ličnom kontaktu razvija se i emocionalna i socijalna inteligencija“, ističe prof. Trebješanin.


Glas javnosti/ N01S

SKINI APLIKACIJU