Prvi avion koji je bacio atomsku bombu dobio ime po pilotovoj majci
Autor: Glas javnosti
U gluvo doba noći, na ostrvu Tinian, usred Marijanskog arhipelaga, tik pred poletanje u misiju koja će nepovratno promeniti svet – i praktično okončati Drugi svetski rat – pukovnik Pol Tibets zatražio je od mladog tehničara Nelsona Milera da ispod prozora pilotske kabine ispiše bojom dve reči: Enola Gej (Enola Gay).
Miler verovatno ništa nije pitao. Kada nešto traži komandant 509. mešovite grupe američkog vojnog vazduhoplovstva (United States Army Air Forces – USAAF), to je zapravo naređenje. Uostalom, iako niko to nije izgovarao, svi su znali da se spremaju za nešto veliko. Nešto istorijsko.
Enola Gej Tibets ime je majke pukovnika Tibetsa, koji je kasnije ovako opisao zašto je baš po njoj nazvao avion koji je ušao u istoriju: "...moje misli su u tom trenutku odlutale ka mojoj hrabroj, crvenokosoj majci, čije je tiho samopouzdanje za mene bilo izvor snage još od detinjstva, a naročito tokom onog teškog perioda preispitivanja, kada sam odlučio da napustim karijeru lekara i postanem vojni pilot. U vreme kada je tata mislio da sam sišao s uma, ona je stala na moju stranu i rekla: Znam da ćeš biti dobro, sine".
Savremenici svedoče da je kapetan Rober Luis, koji je inače ranije redovno upravljao ovim avionom, bio blago rečeno nezadovoljan što ga je Tibets zamenio i postavio za kopilota i zamenika komandanta misije, kao i da je pobesneo kada je tog jutra, 6. avgusta, stigao do aviona i video već naslikan sada već čuveni natpis na nosu aviona.
Ovaj Boing B-29 Supertvrđava (Boeing B-29 Superfortress) dok je još bio na proizvodnoj liniji u fabrici u Nebraski, lično je izabrao Tibets, 9. maja 1945. Istorijskom koincidencijom, avion koji je primorao Japan na kapitulaciju izabran je za taj zadatak tačno na dan kada je nacistička Nemačka potpisala bezuslovnu predaju savezničkim snagama.
Pripadnici USAAF, predvođeni komandantom 509. grupe, obilazili su fabrike B-29 kako bi izabrali najbolje primerke aviona za ove posebne misije. Avion koji će kasnije dobiti ime Enola Gej, serijski broj 44-86292, bio je prvi B-29 izrađen po posebnim specifikacijama za nuklearne misije, nazvanim Silverplate. Ukupno je napravljeno 65 ovih posebnih B-29.
Supertvrđava B-29: Avion koji je redefinisao strateško bombardovanje
B-29 Superfortress bio je jedan od najnaprednijih bombardera svog vremena i istinsko tehnološko čudo Drugog svetskog rata. Projektovan početkom četrdesetih, i pre ulaska SAD u rat kao naslednik bombardera B-17 i B-24, Supertvrđava je od samog početka zamišljena kao teški bombarder velikog doleta, sposoban da nosi veće terete na većim visinama i većim udaljenostima.
Prvobitno je razvijan za potencijalne misije nad Evropom, ali je njegova prava vrednost došla do izražaja iznad Pacifika, gde su ogromne udaljenosti između baza i ciljeva predstavljale ozbiljan izazov.
U poređenju sa prethodnicima — B-17 Flying Fortress i B-24 Liberator — B-29 Superfortress je bio kvantni skok. Imao je trup pod pritiskom, što je omogućavalo duže letove na velikim visinama, i daljinski upravljane mitraljeske kupole sa automatskim nišanjenjem, što je značilo da posada, odnosno nišandžije, nisu morali da budu direktno izloženi neprijateljskoj vatri.
Četiri Wright R-3350 Duplex-Cyclone 18-cilindrična dupla zvezdasta motora davala su mu snagu i izdržljivost, ali su u ranoj fazi razvoja bili i izvor brojnih problema.
Ovi, takođe u to vreme revolucionarni motori, omogućavali su Supertvrđavi brzinu od preko 570 km/h, operativni plafon leta do 9.700 metara i dolet od više od 5.000 kilometara. B-29 je mogao da pogodi gotovo bilo koji cilj u Japanu — polazeći s ostrva u Mikroneziji. Ukupno je proizvedeno skoro 4.000 primeraka ovog aviona.
S obzirom na svoje karakteristike i napredne tehnologije, B-29 je za to vreme bio jedan od najskupljih vojnih projekata — čak skuplji od projekta Menhetn, razvoja atomske bombe, sa kojim će mu se putevi ukrstiti kada je bomba bila napravljena i trebalo ju je isporučiti na ciljeve.
Naziv Supertvrđava sa pravom je nasledio od slavnog B-17 Leteća tvrđava (Flying Fortress), reflektujući njegovu dodatnu snagu, domet i vatrenu moć. Kasnije će upravo to ime — tvrđava — biti simbolički preneto i na B-52 Stratosferska tvrđava (Stratofortress), strateški bombarder koji je nasledio ulogu B-29 u eri Hladnog rata, ali i dugo posle njega. Stratosferska tvrđava, u modernizovanim varijantama G i H, koristi se i danas — sedam decenija posle isporuke prvog primerka operativnim jedinicama.
Modifikacije za atomsku bombu: Specijalni B-29
U odnosnu na avione iz serijske proizvodnje, u ulozi nuklearnog bombardera B-29 Superfortress je prošao kroz niz specifičnih modifikacija kako bi mogao da nosi i isporuči atomske bombe. Ove izmene uključivale su temeljno prepravljeni prostor za bombe (bomb bay) sa pneumatskim vratima i sistemima za kačenje i otpuštanje, propelere s promenljivim korakom (tzv. reversible pitch) koji su omogućavali snažnije kočenje pri sletanju, kao i poboljšane motore sa ubrizgavanjem goriva i unapređenim hlađenjem.
Delikatan sistem kačenja i otpuštanja masivnih bombi (Mali dečak oko 4.4 tone, Debeljko 4.7 tona) razvijen je u saradnji sa Britancima i vodi poreklo od rešenja čuvenog ser Barnsa Volisa, koji je projektovao čuvene bombe Grand Slam i Tallboy od deset, odnosno 5,4 tone.
Zanimljivo je da je USAAF razmatrao i korišćenje britanskog teškog bombardera Lankaster (Avro Lancaster) za izbacivanje atomskih bombi, pre svega zbog njegovog velikog prostora za bombe i iskustva sa Grand Slam i Tallboy, ali su se kasnije ipak opredelili za američki proizvod.
Jedan od imperativa je bio da B-29 sa teškom bombom može da dostigne visinu od preko 9.000 metara tokom misija koje su trajale i preko deset časova: Na Hirošimu više od dvanaest, na Nagasaki oko sedam).
Zbog toga su uklonjeni teški zaštitni oklopi i sve mitraljeske kupole, osim one repne, kako bi se smanjila težina aviona, jer se smatralo da na visinama leta ovih misija ne preti opasnost od japanske protivvazduhoplovne odbrane i lovačkih aviona. Na ovaj način avioni su olakšani za skoro sedam tona.
Enola Gej posle Hirošime: Nagasaki i nuklearne probe
U misiji bombardovanja Nagasakja 9. avgusta 1945. godine, Enola Gay nije nosila bombu, već je bila izviđački avion za vremenske uslove iznad primarne mete, Kokure.
Posadu je predvodio kapetan Džordž Markar, a izveštaj Enole Gay pokazao je vedro nebo nad ciljem. Ipak, kada je Bokskar (Boxcar), B-29 koji je nosio bombu Debeljko (Fat Man), stigao, grad je već bio nadvijen oblacima i dimom od bombardovanja obližnje Jahate. Nakon tri neuspešna pokušaja iznad Kokure, bomba je bačena na sekundarnu metu — Nagasaki.
Nakon rata, Enola Gay je vraćena u SAD, a kasnije je učestvovala u operaciji Raskršće (Crossroads) — testiranju nuklearnog oružja na Pacifiku. Iako nije bacila bombu tokom testiranja, avion je prebacivan na više lokacija pre nego što je dodeljen Smitsonian Institutu 1946. godine. Decenijama je stajao napušten i oštećen, pre nego što je restauracija započeta 1984. godine.
Restauracija i kontroverze: Muzej, sećanje i sukobi interpretacija
Tek 1984. godine započeta je temeljna restauracija, koja je trajala gotovo 20 godina. Radovi su izvođeni sporadično, delom zbog kompleksnosti samog zadatka, ali i zbog rastuće osetljivosti teme.
Iako tehnički gledano avion predstavlja vrhunsko dostignuće vazduhoplovnog inženjeringa tog doba, njegovo izlaganje nije moglo da se odvoji od moralnih, istorijskih i političkih pitanja koje simboliše upotreba atomske bombe.
Izložba povodom godišnjice nuklearnog napada: Sudar narativa
Najveća kontroverza izbila je 1994. godine, kada je Smitsonian planirao izložbu Enola Gay povodom 50. godišnjice bombardovanja Hirošime. Koncept izložbe uključivao je autentične predmete iz ruševina, fotografije stradalih civila i tekstove koji su dovodili u pitanje opravdanost nuklearnog napada.
Ovaj pristup izazvao je snažan otpor dela javnosti, pre svega američkih veterana, koji su tvrdili da izložba nepravedno predstavlja posadu kao ratne zločince, a da zanemaruje kontekst rata i žrtve savezničkih snaga.
Nakon burne javne rasprave i pritiska Kongresa, originalna postavka je izmenjena. Izložba otvorena 1995. prikazivala je samo prednji deo trupa aviona, uz tehničke podatke, bez većih istorijskih ili etičkih komentara.
Mnogi istoričari, mirovne organizacije i preživeli iz Hirošime i Nagasakija smatrali su da je to zamagljivanje istorije i pokušaj da se izbegne suočavanje s posledicama nuklearnog rata.
Danas: Eksponat i simbol
Kompletno restaurirani avion izložen je tek 2003. godine u Udvar-Hejzi Centru nedaleko Vašingtona, uz minimalni narativ o bombardovanju — što i dalje izaziva debate među istoričarima i posetiocima. B-29 Enola Gej je tako postala ne samo eksponat, već i stalna tačka sukoba između tehnološke fascinacije i istorijske odgovornosti.
Avion je konačno izložen u Udvar-Hejzi centru 2003., ali bez konteksta o njegovoj ulozi u ratu, što je izazvalo veliku kontroverzu i proteste. Enola Gay i dalje stoji kao jedan od najznačajnijih, ali i najspornijih eksponata u američkim muzejima.
Glas javnosti/T02S
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
